Prosvetni glasnik

150

КЛАСИЦМ ЗАМ ИЛИ РЕАЛИЗАМ

беним поетскпм слогом. У том погледу за пас она може битн не само у време општег образовања него целога »ека предмет најннтересантнијнх студија, односно њепих естетичких особ1,на. Такие студије ако су бог зна како онраидане, нмају ту добру страну, што се њпма упознаје и учи и језик и дух народни. Класичке студије немају ту прерогативу за нас. Исто је тако и с естетичком страном целе класичке литературе, а нарочито опим ораторским продуктима, који сс у том и још у неком другом смислу употребљанају. Ако се ти продукти одликуЈЈ леним стилом, тога има у модерним лите ратурама; 1 ) ако њихово логичко реЦње ми*.ли ствара логичко мишљење у онога, који их студује — за то има дела и у данашњим литературама и средстава у самој настави; ако нма силине у заступању својих мисли — то пружају и модерни аутори, којн су данас излззили да заступају бнло у иарлумепту. било у академиским седницама или полемичкој литератури, своја мишљења о овом или оном нредмету. Нема дакле пи једне естетичке особине, ни једне особите Форме, која бн се упозкавала само студијом класичке литературе. Нема дакле разлога толико полагати на еФекат од класичке лзтературе у развијању укуса за леио. Алн има разлога узети, да класдчка литература нружа у једном погледу мање, много мање, него модерна. То је моралнп еФекат. Морално образовање но себп је добијање знања, нотребног за орнјентовање међу људима. Циљ му је, да чистим ндеалима прокрчи мсста и дута у друштну, и да постави оспов за остварење највишег моралног начела. За такво морално образовање треба, дакле, и сама литература да одговара, ако се тражи, да она буде важан и најглавнији номагач за његово стварање. Класички захтеви баш су већином на то и управљенЕ, ласицизам би и требало да значи развиак морала и моралног образовкња — ка 10 оп највише нолаже. Па шта пружа класичка литература, како стоји према томе класнчка поезија и цвет класпчке прозе — бесеедништво и историограФија? Не са-

') Помињсмо оамо недостигнут- до сад стид В. Ига, Бернеа, Хајнеа, Бчјрона итд.

мо класички, него сви несници на првом су месту, \метпици, вештаци, а не моралисти. Тон, којим се иеснкк служи, или је саигвиничан илн циничан. С тога њихове продукте употребљавати за оно, што заступпици класичке наставе зову морално васиитање ни мало није разложпо. Покушајте да нримените за то роман, који је опет поезија само у извесном облику, н видећете неудеспост. Још на каквој висини стојиданас роман! Такве су дисциплнне оправдапе само за опо доба, кад већ постоји рашнрен круг знања о свету и познавање моралних прииципа. За ово пак доба нити пружа класпчка поезија ваљ:\не хране, нити је опет класична лепа проза једино средство за задовољење оних потреба, које се јављају. Класички песници нису песници модерног века — певање њпхово је нечему нереалном, нечему Фаптастичком, нечему одвојеном од људског жавота и осећања и нечему, што је за осуду. Оно последње позната је црга већане римскгх нескнка, а оно прво тврде баш н они, који у томе виде спецпјалну особану класачке поезнје. Баш за то, наводн се обачао, што је класичка ноезаја узвишена од светске вреве и светског жгаота, баш за то, шго се обраћа свету, „узвишеном од људских те-кња" и баца у идеалне СФере — треба у њу да улазе сви оеи, које нам је дужност заклонити од вреве н нрашипе тржишне." 1 ) Али то није ннкаква ^обра страиа класнчке поезцје. „Узвишено" и те „идеадне СФере" у ктсгчкој воезвји су — Фантастичеост и утописки идеалазам. Без идеја, без живота, без људских осећања, без поетске природе. којом ће нас заинтересовати за свет, а не за маглу и небеса — њена Фантастичносг и пе може имати моралног еФекта у оном добу, у коме се нретпостанља већ пеко савршеније морадно образовање, морини идеализам. У том добу класичке студије не доносе ништа пепозпато, ништа корисно, не доносе садржине, већ само речи и Форму. Применити раније у доба, кад се врши

') С овога гледишга гопори и г. Ј. Туроман у поменутој беседи: Класична насгЗаа у нашим гимназијама, Београд 188), стр. 21, | тврдећи каква је клас. поезија.