Prosvetni glasnik

231

то је и не помаже, но је одмаже, А кад би осетио да без ње не вреди ништа, да видите како би је оберучке прнгрлио и све на њу трошио. Кад би се што пре почело исправљати наше погрешно законско уређење, по коме на многа и многа важна места у општини и држави могу доћи и неписмени, да видпте како би се убрзо пуниле наше школе и све установе за тај циљ одређене. Па народ, који још нема тако далеке погледе на просвету и њену моћ, који још не зна за оне благодети до којих се долази само учењем, на такав народ мора се законским средствима утицати — мора се ирисилити: да своју омладину што више школује и да је упућује на тражење науке и њених истина. Породица, која разуме шта је то добро а шта рђаво васпитање, која разуме задатак школе, која зна сва она добра која дете школовањем добива — то је права породица, то је основно добро сваке државе. Породични живот треба да је такав, како би увек могао послужити за пример млађима и суседима. Породица треба да има старешину и остале старије укућане толико и тако свесне, да умеју децу још из малена загревати леппм уздањем у школу, да стварају деци вољу, а не да их безразложно плаше школом, као што многи необразован родитељ чини. Треба да су деца одрасла у такој околини, у којој нису могла чути ништа рђаво но само похвално о школи и раду у њој, те да на тај начин остављају с' радошћу кућу пуну таме, а да се упућују школи, кући пуној светлости — науке. Породично васпитавање треба из раније да припрема децу за то : да школу и науку много цене, да без науке данас не вреди нико а с њом сваки, да учећи школу иостају паметни и корисни дому, школи и држави. Кад дете још од куће, причањем ваљаних родитеља, има узвншен појам о школи, и кад још тамо задобије вољу за школом, татав ће ђак у школи заиста бити прави ђак; такав ђак не оставља школе, он вољно прати у њој све као и ван ње ; такво дете напредује и у дому и у школи, и биће увек од користи како родитељима и пријатељима, тако и држави, за коју се сваки свесни и савесни патриот поглавито мучи и ради.

»Дижимо школе, деца нас моле"

Јест, дижимо школе, и то уређене народне школе ; прибирајмо у њих цвет државе наше; загревајмо целокупну омладину науком и истинама њеним ; одговоримо ми, који можемо, и својој дужиости и савести. Учинимо да нам проценат писмености и образованости не чами на овако малом ступњу, — наставимо с успехом нородично васпитање, а то можемо, учинити једино добро уређеном народном школом, као и другнм иомоћниЈ! средствнма и установама за исти циљ. Права школа, од које све ово тражимо, треба да је бар нешто боља и уређенија него кућа ђакова, да у њој буде најве &И ред и тачан рад; да је у њој оно, што се учини, одмерено а не прекомерно, да је у њој наставник прави радник са иотребном савременом науком и најбољим васпитним начином. Само од тако уређене школе може се очекивати напредак свеколике омладине, која у школи тражи добра како за себе, тако и за напредак државе. Породица и школа су иретече сваком државном застоју као и напретку. У колико се оне старају за свој напредак, у толико више тај напредак осећа држава. Неуредне породице, као и неуређене и несавремене школе, вазда су првп камен спотицања у напредовању државном Није довољно само викати на неуређену школу, већ треба настати свпма силама да не буде и даље таква; — само је »рад рат против сваког застоја и зла". Оваква брига о школама, каква се данас води, врло је мала и скроз погрешна, као што је унсколпко погрешно , већим делом, и данашње школско уређење. У многим школама су негшсмени чланови школског одбора ; — зар овакви први стараоцп школе и њених потреба и могу имати онога потребног учешћа у ширењу народне просвете ? — Ове школске одборе треба, у корист општег напретка, што пре заменити окружним и среским школским одборима, састављеним само од поштених и стручних лица. Дужност нам је, да поведемо свој народ напред, да га што скорије ставимо у ред других културних народа у Европи,