Prosvetni glasnik

220

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

в Ово су погрешке које смо нашли у сваком од ових Вуквара посебице. Али сви ови буквари као и они досадашњи имају још и својих заједничких недостатака., који су били и који ће бити од штете но наставу. Тако ми налазимо да се у њима греши: 1. Што се писци увек труде да нађу само такву грађу за шчитавање, која садржи у себи ново научено слово. Међутим, воде мало рачуна о томе шта поједине речи значе, шта је смисао реченице. Отуда у њих доста непознатих речи, које су за децу и неразумљиве. Реченице њихове бацају нагло ученике често из једног круга мисли у сасвим нов. Не имајући тако времена за ренродукцију представа, читање код њих иостаје рад више механичан. А такав рад нити уздиже нити креће учеников дух напред, да не кажемо да га још у почетку и убија. Јесте тешко исиунити и овај дидактички захтев. Али је он оправдан, и ми тражимо да се он има стално пред очима, кад се какав текст у буквар уноси. 2. Грађа је у овим букварима као и у ранијима раздробљена. сува, без везе. Деца, читајући оваку грађу још се с почетка не навикавају да и разумевају оно што читају. Чини нам се да не грепшмо кад тврдимо да је овде иочетак и прави узрок читању без разумевања, које је у нашим школама тако обична појава. 3. Ова грађа у „букварском делу" не одржава никакве везе ни са осталом наставом, те се ирема томе идеја о концентрацији наставног градива овде и не изводи. И овај је захтев истина тежак, али нас непријатно дира, кад ни код једног писца буквара не видимо ни тежњу да се то изведе. Сумње нема да би у томе могло доста да се усие, да се само покушало. 4. Сви писци узимају да је постепеност у томе што треба почети са малим словима и то прво онима, која се пишу између две линије, па онда између три, па четири. Међугим без обзира на дужину имамо и међу великим словима многа, која су простија од понеких малих, која иисци узимају пре. 5. Ко иоле прати књижевност наших основних школа, могао је оиазити да писци врло радо уносе у уџбенике понеке методичке наиомене, које ма какве да су никад нису за ученике. Тако су радили понеки и од ових писаца. Међутим ни један од њих није поднео методичко упутство. А има много радова које треба са ученицима посвршавати пре него што се пређе на буквар, па на те радове треба упутити наставника. А то се може учинити само добрим методичким упутстаом, без којега више не сме бити буквар као год и други школски уџбеници који се у усновним школама употребљавају. Г Лосле онога што смо већ напред истакли о „Читанчици", на реду је да кажемо свој суд и о „читаначком делу" у овим Вукварима. 1. У свих писаца у овом делу истиче се тежња која је веома провидна: да поуче децу, да их упуте како је знање и учење веома важно. Они на крају многих чланака додају и реченице које садрже морал или поуку из прича после којих су стављене. Ми се са овим не слажемо. Поуку ваља да изводе сами ученици уз припомоћ учитеља. Ништа не треба силом наметати деци. 2. Има чланака, који су и неподесни својом садржипом и сем ових горњих са усиљеном и врло провидном моралном тенденцијом, јер су тешки и за децу неразумљиви нпр. „Гробље" и др. При том су понеки још и без везе са на-