SRĐ

— 98 —

Настала је тишина око њих. У ближњој соби је лепршала бијела иапига, лепршала около зеленијех олеандара, те ружно кврчала. Ја сам на пошљетку ипак подигао главу, погледао у њу, коју сам тако љуто преварио. Још је и данас видим пред собом. Непомично је сједала, само јој дрхтала рука, коју је на сто наслонила. Са лица и усана нестало јој је крви и ироблиједјела је као зид. Око јој је гледало у мене, изгубљено, као да би за мном далеко било угледало нешто грозно. Оживи паједаред и рече усиљено: — »Имате ли још iiito рећи, сугноре Батиста?« И пред њеним погледом морао сам положитп главу на стб. —• »Још бих вас молио« — при тим ријечима закуда ми јаче срце, као да је осјећало бестидну грозовитост — још бих вас молио, сигнорина, да ми потпишете овај лист!« Пружио сам јој бијели лист. Механично га је узела и брзо прочитала: — »Данас ми је рекао сигноре Батиста, да ме више не љуби!« — »То да потпишем?« Планула је. — »То морате негдје другдје показати, зар не? То ће вам бити улазница у друге, пријатније просторе, из којијех ћете опет тражити излаза! Али ја вам не брапим!« Крв јој је ударила у образе н поносито приступи својем писаћем столу. Кад ми је вратила бијели лист, било је на њему јаснијем словима написано њено име. Подигао сам се. На излазу сам морао мимо њу. Тад сам чуо, како је сјекнула између зуба: — »Laelic!« — »Lache! и ја бих био радо тад жртвовао своје име, своју част и све, јер она је морала бити моја! V. Кад сам Леонори (тако се звала моја непознанка) донио бијели лист, хладнокрвно се смијала и раздрла га. А вјетар