SRĐ

— 99 —

'0,

који је савијао гране над нама, однесе комад негдје у густу шуму. Хоћу ли приповиједати, како ме је за тијем мучила? Била је сасвијем чудна. Данас величанствено горда, поносита. Кад би дојездила до мене ни ријечи не би прозборила. Саркастично ме погледала, по том пак тако брзо одјурила, да је није било могуће достићи. Мучило ме је то њено понашање. Далеко тамо преко равнице морао сам тад пјешице прећи. Обично ме је дочекивала у шуми код краљевог дворца. Кадкад је нијесам затекао. И ја сам је чекао и чекао; и већ је сунце зашло и земљу покрила тиха ноћ, а ње нема. За тијем би се у страшиијем мукама вратио у варош, те сам с паклом у срцу јурио кроз усамљене и пусте улице. Кад смо се други пут састали, била }е пријазна и мека. као први прољетни цвијет или као поноћни мјесечев зрак, падајућп на младу, јутарњу росу. И тад смо ковали основе будућијех дана и договарали се, кад јој се отац кући поврати (тад је био с краљем у јесенском лову), да ћемо ступити пред њега, да ћемо му све открити, те ћемо почети нов живот, пун љубави, пун среће и задовољства и свакијех наслада. Вјечнијем Богом ми се заклела, како ће ме љубити, те ми отклањати све препоне с пута мога живота. Кад ми је то све говорила, кад ми је зборила тако с истинитијем, зажаренијем образом, кад јој се у очима свијетлио огањ љубави — тад ми је лагала, љуто лагала. Недалеко од мјеста, гдје смо се састајали, текла је ријека гнусном и мутном водом. Ilo њеној смо се обали многопут шетали. И тад смо се шетали туда. Леопора је опет била зле воље. Мучила ме је. Хтјела је да сазна све, шта сам прошли дан радио, и гдје сам био. Кад јој не могох на све повољно одговорити, грозно се расрдила, стисла руку и гризла румене усне бијелијем зубнма. На обали је лежао камен у трави — гурнула га је маленом ножицом, те је одлетио и пао пљускајући у воду. Заустави се. — >Да ме не љубиш, то сам већ прије увидјела, то сам већ давно сазнала!« Од иједа је дрхтала, те се примицала до саме обале, испод које је текла дубока вода.