SRĐ

— 100 —

— »Ти ме не љубиш, ти ме не љубиш!« Љутитијем погледом окренула се ирема мени: — »Ако ме љубиш. покажи сад!« Бацила се, у истину бацила се у воду, и у час је замијешала силна пјена. Ја сам потегао за њом у дубину и извукао је својим рукама. Положила ми свој образ на мокро лице, кад сам је изнио на сухо, и шаптала — »ах кад бих се сад спустила у дубину, те се предала у наручје хладне смрти о Боже, то би може бит било угодније него живот!« Мокре хаљине прионуле јој уз красно тијело и она се сва тресла од студени. По том ме благо погледа и тихо прозбори: — »Сиромах!« Истргну мп се из руку и нриступи к своме коњу. Живинче се исине, осјетивши хладно бреме. У дивљем скоку одјурн и изгину ми испред очију, које су је тужно пратиле. Тад ме је може бит ипак љубила. Видјела је моју љубав, осјећала је њене моћи, које су за њом тежиле — биће ме љубила! Кад ово сад пишем, те погледам на изгубљени живот и на скору смрт, не проклињем њенога спомена, јер ме је може бит и љубила! Живот је бурно море, његови валови пљускају о пећине и мене су бацили на иусту хрид. Водене капље капале су с мене, иреко равнице дувао је хладан вјетар, да ме је језа хватала кроз цијело тијело; мислио сам, да не ћу моћи с мјеста. Али срећом удаљим се одатле и једва некако дотурам до првијех кућа. Крв је врела у мени и као угријана жива текла по жилама. Близу свога стана сусрио сам цијелу чету својијех позпаника, глумаца, који су у смнјеху и разговору улицом пролазили. — »0 Батиста« сви су казивали; »тужни наш Батиста!« ГЈитао сам их откуда иду. — »Лујзе више нема! Баш смо је сад сахранили!« рече један натетично. — »Да!« иридодаде за тијем, „наша сирота Лујза имала је своје лутке. Свијет јој се чинио досадап, увијек се гризла и једила и то је у гроб бацило. Порција је умрла! додао је из Јулија Цезара."