Srpski književni glasnik

24 Српски Књижевни ГЛАСНИК. прошлост народну и описивали живот народни, једни какав је он у једном, а други какав је он у другом крају; и да, ако је по томе, онда су сви они национални.' Али, и ако то стоји; и ако су и други и тако даље, не треба заборавити, што се тиче онога првог, да има велике разлике у томе како су је износили они а како ју је износио Љубиша. Они су причали, или као Ђура Јакшић једну прошлост какву су себи створили у машти својој, узимљући је једино зато што више даје маха романтици но прича из савременог живота; или су, да би причи својој дали што више верности историјске, проучавали историјске расправе, као што је чинио, без успеха, у осталом, Андра Гавриловић. Љубиша није радио ни као једни, ни као други. Он за приповетке своје није чинио никаквих учених старинарских студија, а још мање је“ у њима пуштао маха својој фантазији; он је причао“ као што сам већ напред рекао, онако како се спомен на њу сачувао у предању народном; прошлост онакву какву ју је народ сам запамтио. (А предање, то је неписана историја народа, автобиографија његова, могло би се, можда, рећи. Љубишине приповетке, то су одломци из те автобиографије). МИ ако та прошлост и није права историјска ипак је она за народ стварна прошлост његова; предања, то су успомене народне, прошлост

1 0д почешка прве главе па довде налази се још једанпут преписано на засебном листу.

2 Писаљком додано: је.

3 Реч причао избрисана писаљком.

1 Писаљком додано: причао о прошлости народној онако како се спомен на њу сачувао у предању народном (на његова уста прича народ сам прошлост своју) и ако та прошлост и није права, историјска прошлост народна, ипак је она за народ сшварна прошлост његова, оно што он сматра као своју прошлост (на његова уста прича нам народ о прошлости својој, и оно што он прича отуда је); јер предања народна, то је прошлост његова како се она њему самом представља, — ако се хоће у неку руку, автобиографија његова.

5 Реч псторијска писаљком написана.