Srpski sion

С тр . 390.

„СРПСКИ сион. „

Б р. 25.

су гдавне мисли у празнику богијављења, а крштење Христово им је средиште. Из овога слиједи да богојављенска икона мора биши икона крштења Хрисшовог. То јој је

„СШЕНО-СЕРБСКЕ" НАКЛЗЕ : (На част Његовој Светости %Жг 8-ом и 9 ом броју овога листа обе^Ш|)лоданили смо чланак с натписом: „ Славено-сербске" наказе у црквеној словенгишини,*) и уједно смо обећали, да ћемо у другом делу приказати чланак под нменом „ Славено-сербске" наказе у сриском говору и иисму. ОдзиваЈући се својем обећању, изреком наномињемо овде, да је машерњи језик у умноме свету оно, што је у физичноме свету завичај , а у моралноме савесш. И према томе се нама ваља веома трудити око српскога језика, као средства за саопштавање и примање сваке књижевне струке, и марљиво га гајити. У нас се Срба већ више од три че твртине века (или столећа) пише народним језиком, па и данас има још књижевних људи, а на име међу духовницима, који не признају самосталиости и независности срнскога језика, него траже над њим некаку надмоћност „славено-сербске" граматике. Но полазећи од онога, да се сваком ваља задовољити оним што има, одговаварамо и честичним прнврженицима „славено-сербске" граматике ово: Кад бн позаимање ма којег облика било у реду, требало би на ир. Русп одмах да узму два времена из старог словенског или из српског, и то : за историју пређашње тренутно или приповедно време (аорист) и за оиисивање пређашње трајно или описно *) У пређашњем чланку у бр. 9. на стр. 133, па другом ступцу а у 7. реду од озго треба у место су гласака да сшоји ж&гласака (т. ј. акцената), што се овим исправља.

име. А томе имену н основпој мисли богојављ. нразника мора одговарати и садржина наше иконе. (Наетавиће се.)

Г СРПСКОМ ГОВОРУ И ПИСМУ. патријарху српском Ђорђу.) време (нмперфекат); но руски књижевници знају врло добро, да ни један арио-јевропски или индо-јевропски језик нема свих облика, него што коме Бог и срећа дадоше. Тако је на пр. у Грка лепо развијен глагол, ау Латина или Римљана глагол већ није шако , него именице. Некн опет новији језици немају склонидаба или деклинација, и т. д. А што се последице „славено сербске" граматике још п данас доста онажају по српској књижевности, а на име духовној, узрок је: 1. Што, кад Вук написа прву граматпку правога српскога језика још 1814. године, већина тадашњих српских књижевника мишљаше, да наопаке сриске граматике и речници, на штету српске нравославне цркве, бацају „славенеки" језик у иропаст; 2. што је било време, кад је многи срнски књижевнпк наоиако мислио (а неки, на жалост српску, још н данас тако мисли), да м гшерњег језика не шреба ни учиши , у школи ни ипаче, јер њега сваки сам од себе зна, па да већ може ппсатн српске књиге, родивши се од сриских родитеља пли одрастивши у српском месту; и 3. што множпна српских књижевника, не само старијих но и средовечних, није учила српскога језика систематски , него на дохват (рапсодично) Но писци који потпуно познају праве своје дужности, нису тако лакоумно мислили нити мнсле о себи. Велпки писци увек обогаћавају језик новим речима и