Srpski sion

Б р . 25.

„СРПСКИ СИОН."

изразима, јер су онм и врсни позиаваоди језика и тумачи његови, и онн свагда после себе остављају грађе и за граматику и за речник. Белики иисци свагда, мимо оишшв образовање, гишо сшриљивије и оиширније изуче ма који иосебни научни иред меш , којп изберу по својој вољи и наклоности, и на њсму дошерују силе својега ума и укуса\ они, верујући да и снлу народнога језика треба пмати у својој власти, марљиво разбирају сасшав својега језика и, учећи га остајно, уверавају се да су им изрази доисша. верни, иравилни и ириродни, а не задовољавају се да говоре и пишу као свакидашњи људи. Према томе, сваки који с правом хоће и жели да се назове писцем, дужан је како ваља биши образовап и како ваља зпаши језик на којем иише ; даље је још дужан шај језик осшајно учиши, и да се никад не усуди радиши без речника, но да увек у њега загледа. Што је пак књижевношћу неунутно ушло у ппсанп језик, то она ваља и да уклони, и да врати поједине народне речи н изразе из закутка на своје место, у своје нраво, јер књижевност треба свесним утецајем, на оенови ирироднога језпка, да исправља, дотерује и усавршује књижевни (вештачки) језик, (као што и вртар, у од ређеним границама, са свнм својим кушањем само иретвара оно што природно расте), а не да се књижевношћу вештачки квари језик. А срнски народни понос иште, да се све неупутно избацп не само пз српске књиге, но да се истисне и из говора образованих Срба. јер се остали сународницн п онако у говору мало неупутним служе. Најзад, ако и ово сто.ји, да потребе, међе, препмућства и особине писања утичу на говор, т. ј. да се за то тако говори, што се тако нише, онет има примера и да се за то тако иише, што се тако говори.

Кад би још и јавно мишљење од свакога образованог Србина искало, да и говори и пише српски што лепше и чистије, ноказало би се, да се опет дпже понос српским народним језиком, који се по негде беше приталожио. А како се наш српски свет понајвише угледа на своје свештенике, наставнпке и чиновнике, па у многоме и говорп као поменута господа, то би они и моглп у томе, свак у својем подручју, највише урадити, служећи се колико год више могу н знају, п у писању п у говору, чистим српским изразима. Па коме је још познато шта доиринеше мађарске госнође п госпођице за чистоту својега језика, лако ће се уверити, да и нама Србима могу у томе веома мпого помоћи наше верне љубе и сестре неве. Никад не би нове речи мађарске научне академнје, из академнјских извештаја, пре шле у образованп свет мађарски, а нреко њега и у народ, да у њихових госпођа и госпођпца не беше родољубива учења и заузимања! Кад се дакле може писати и исправно и погрешно, за што да се греши, па да се тисућама неукнх читалаца уче погрешноме и штетноме из новина, часописа а богме и из књига? За што да се не помогне и оним српским писцима, који су ради као ваљани кжижевнпци да пишу исправно, а наука о језику није им струка? Прелазећи на саме примере, изреком признајемо, да би их ваљало изложити по некој системи, на пр. што се тиче гласова, шворбе речи, облика и реченица Но како би нам тај начин излагања одузео много времена, износићемо иримере онако на до хваш (рансодично), као што се и последице „славено сербског" језика опажају у српској кРБижевности. Ево их дакле. 1. Неки српски духовници, а богме и књижевници, још и данас говоре и иишу: