Srpski sion

С тр . 838.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 48.

слов тај, да су сви делови црквеног организма слободии у свом делокругу, слободни у извршавању одређених им Функција; јер ако то нису, може животна снага у црквеном организму усахнути; може болесно стање, па и само расуло наступити. Делови живог црквеног организма деле се на две главне групе: на клир (јерархију) и на народ. Црквени закони сваком су од ових главних делова у црквеном организму одредили делокруг и сваки овај део има се слободно кретати у свом делокругу. Зна се, шта снада у делокруг клира (јерархије) а шта у делокруг верних, народа. И дотле, док се сваки део у цркв. организму свог делокруга нридржава, не може један с другим у колизију доћн. Признати се мора, да је стање наше овопредјелне срп. православне цркве, — болесно стање и том болесном, веуређеном и замршеном стању, које данас у нашој цркви постоји, и незадовољству, које је народом у погледу црквено-народних автономних одношајд овладало, главни је узрок то, што у нашем досадашњем црквено-народном автономном организму није сваком делу тог црк. нар. автономног организма његов прпродни делокруг јасно п тачно одређен и омеђашен био. Једном делу у данашњем нашем црк. нар. автономном организму сужен је делокруг тако, да је спречен у слободном Фунгирању свом и отуда болесно стање у целом нашем досадањем црк. нар. автономном организму. У данашњем нашем црк. нар. автономном организму има многе непотнуности, многе ненравилности; има много, што се у нракси показало, да нашим Фактичким црквеним и народним потребама ни најмање не одговара; има много што шта, што се уираво коси са црквеним законима и црквеном цраксом. Предлежећи „народно-црквени устав" све је те непотнуности попунио; неиравилности је изравнао; такова је наређења донео, која су на, црквеним и практичним начелима основана; сваком је делу на црквеном организму оно место уступио, које му по црквеним законима припада и на ком се мссту слободно кретати и своје функције вршити може. Између осталих целисходних н на црквеним законима основаних на ређења, која се у „народно-црк уставу" налазе,

навешКу ове: свештеника је поставио нриродпим председником црквене скупштине. Ово наређење одговара потпуно и црквеноми начелном и ирактичном становишту. Славни Саборе! Црква нравославна, и ако је божанствена установа, на земљи се налази и своје свете, етичке и моралне цели материјалним средствима постизава. Предлежећи „народно-црквени устав" сасвим Ј е У ДУ Х У цркве поступао, кад је свештеника поставио председником цркенс скупштине, која тим материјалним средствима руководи и располаже; кад је свештенику дао оно место у црк. скушптини, које му по нарави ствари припада. А у довољном броју црквених скупштинара и црквених одборника остављено је народу широко поље, да може на развитак и наиредак црк. народног автономног живота благотворно утицати. Постав.Ћањем свештеника за природног председника црк. скуиштини, сачуван је народу посредно II изборни принцин; јер бирајући себи пароха, бира уједно и председника црквене скупштине. У досадањој нашој цркв нар. автономној организацији Патрнјарх-Митронолит је нредседник у митрополитским делима; епископ у еиархијским; само свештенику је одузето право прсдседништва у црквеној скуиштини. Изгледа, да се при том иије имало начело пред очима, већ партајско становиште. Предлежећи „народно-црквени устав" пак у том је погледу начело сасвим конзекветно извео, поставивши свештеника на чело црк. онштинским пословима, као што је митрополит на челу митронолитском, а епископ епархијским пословима. Славни Саборе! Мора се признати, да је изборно начело председника црк. општине много донринело раздору у нашем народу и поцепаности његовој на странке. Ја познајем црк. онштине, укојима нема никаквих начелних ди®еренција, већ годинама се борба око тога водила н данас још води, ко ће председник црк. скугпптине бити. Наређењем „нар. црк. устава" да свештеник председник црк. скупштине буде, одузеће се повод, да се бар око тога питања неће у народу борба воднти. По досадањој изборној системи ноетајалн су по селима нредседницима црк. скуиштине и та кови људи, који ни иисати ни читати не знају; тиме је црк. администрација јако рамала и оте-