Srpski sion

В р . 48.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 839.

штана била, а и сам углед цркве и народа захтева, да се то начело бољим замени. Зар нам то на част служи, кад на председиичкој столицм седн човек, кбји ни читатн ни иисати не зна; кад на председничкој столици седи такав човек, коме је прошлост мутна; а и садашњост му светла нпје. Зар таковим људима да је запостављен свештеник, од кога се захтевају 8 гимназијских разреда, испит зрелости и 4 године богословије? „Народно-црквени устав" ставља свештеника на оно место у цркв. скупштини, које љему по закону принада; јер свештенство даје тип цркв скупштини; а вн силом отурујете свештеника из своје средине и с неповерењем га предусретате. Друго важно наређење у„нар. цркв уставу", које начелно од досадашље ираксе одступа, јесте то, да свештеници између себе своје заступпике за цркв. пародни сабор бирају. Ово наређење је и праведно и логично. Свештенство је у сабору заступљено са 25 евојих заступннка; према том одређеном броју свештенство је у сабору као с-талеж заступљено. Оно себе бира као сталеж; али кад уђе у сабор, споји сеса осталим световним заступницима у једну целину, н са световним заступницима заједно заступа и брани интересе и цркве и народа. Бојазан, да ће се свештенство, бирајући себе за сабор, од парода оцепити, да ће интереси свештенства одвојени од интереса народа бити — та бојазан никако ппје онравдана. Јер с^остручне су везе, које српског свештеника са народом спајају. Интереси свештенства тесно су скопчани са интересом народа. За „народно-црк устав" говори н та околност, што смо п,име сачувани од мериторног утицаја владе на наше цркв. народне автономне послове. Има у „народпо-црквеном уставу" п такових наређења, с којима се ја не слажем. У погледу овакових наређења донећу у специјалној дебати односеће се иснравке. ГТошто овај „народно-црквени устав" у главном све одношаје у нашој народно-црквеној автономији у духу црквених закона, црквене праксе и народних потреба регулише, примам га за основ специјалне дебате; а одбијам предлог г. др. Илије Вучетића.

Г 0 В 0 Р г. проте Јована Штековића, у еедници од 9. (21.) новембра 1892. год. После овако сиремних говорника тешкоје подигнути глас мени, којисам један од неопробаних чланова на овом сабору, п небих био узео реч, да не сматрам својом дужности, да неке ириговоре с оне стране у овој расправи поднгнуте по најбољем уверењу моме сузбити узнастојим. Ја ћу бити кратак. Свако ткоје развитак нашецрквеношколске автономије будним оком пратио, мора са жалости признати, да нам она није жељеним плодом уродила. Многе њене установе остадоше неизведене нли се са своје идеалности и иснрактичности не могоше онако нровести, да по цркву и народ корисне буду. Народ изгледа и очекује, као озебао сунца, да се ствари цркве и школе већ једном коначно и с-ретно у ред доведу, а томе се од овог сабора иуним правом нада и очекује, да ће он то и испунити. Али као да смо ми Срби таке уде и зле среће, мени се чини, да се ни многогодишњим искуством нисмо окористили и да нас досадашњи неуспех није довољно убедио, да је крајње време, да створимо сталне и корисне установе и положимо здрав темељ автономији нашој. Доказ јб' томе, да се ево и сада, када је свештенству и народу до лаката догорело, препиремо и да се предложени на расправу народно-црквени устав, који је одбор петнаесторице по свом најбољем уверењу израдио, са оне стране са највећим неповерењем поздравља и одклања. На њег се подигла читава хајка, шаљу се на сабор од неких општнна протести, стварају резолуције и хоће се тиме унапред да докаже, да, у њемживотне снаге нема. Ја не спадам у коло оних, који ире оеуђују него сеосведоче, а још мање међу оне, који све осуђују што им по жел.и и у рачун не иде, а све то чине у име парода, ког су им увек пуна уста и држе да су управо они једини позвани да буду усрећитељи народа, а тко не мисли као они и не дува у исти рог с њима, тога а рпоп анатемишу. Славни саборс! Нека ми буде дозвољено, да се искрено и отворено о неким важнијим оспореним тачкама народно-црквеног устава изјавим. Понајпре о председништву у црквеној општини. Ја се чудим опој господи, која свештенство, дакако када га. требају у свом колу, на зивају народним, достојним и заслужним, а сада му одричу, да је доетојно, да нредседничку сто-