Srpski sion

Стр. 582.

„СРПСКИ СИОП."

В р . 37.

могао бити дрски нарушитељ суботништва и опет не обраћајући ни мало пажње његовом чудесном исцјељењу, запиташе га: „ко је шај човјек који ши рече: узми одар свој и ходи" ? т. ј. који ти заповједи да учиниш безакоње, због чега потпада суду и заслужује казну Јасно је, е бјеше личност Исуса Христа још мало позната у околици Јерусалимској или се пак тај човјек понесе према њему са таквом тупом равнодушношћу, кад оно разговараше с њиме, е заиста не знађаше, ко је његов доброчинитељ. Али он то дознаде одмах за тијем Јеванђеоско иричање иоказује нам на њему једну лијепу црту. Послије кра»тког времена сретамо се с њиме у храму, камо дође да благодари Богу, што тако изненада и на чудесан начин занови његов чемерни живот. Тамо га видје Исус и опомену га просто, али важно: „ешо си здрав, више не гријеши да ши не буде горе". Јасно је, да тај човјек ношаше ту тешку казну због својијех тешкијех гријеха, који му бише скупа са исцјељењем опроштени. Али он се иоказа недостојнијем толиког великог доброчинства. Дознавши ко је његов доброчинитељ, а он, да спере са себе кривњу што наруши суботништво, „ошиде и каза Јеврејима, да је оно Исус, који га исцијели". То су и чекали непријатељи његови. Они већ отприје осјећаху, да је оиасна по њих власт, којом пророк назаретски нарушава права њихова, како то би, кад оно изагна из храма трговце и тек брзи одлазак његов у Галилеју одузе им прилику да га прогоне, као што прогонише Јована Крсгитеља. Дознавши да је он опет дошао у Јерусалим, и осјећајући какав смион ударац нанесе он њиховом најмилијем идолу — суботништву, не пропустише они да га јавно позову на одговорност, нека докаже од куда њему то право да нарушава суботу таквијем дјелима својима. Али том нриликом чуше од Спаситеља одговор, који их врже неодољивом снагом своје непобитности у силну забуну. На њихово строго нитање одговори Христос Јудејима : „ошац мој дослије чини, и ја чтим". У тијем се ријечима, што се суботе тиче, налази сав дух учења Христова Кад докона Бог стварање свијета, то не бјеше субота његова, одмор у смислу потпуног нерада. Он дјелује непрестано, и подржава промислом и благодаћу својом све створено и подиже то створено из пада у нови духовни живот. И то добро дјело чини Отац

небески у течају еве вјечности, не изузимајући ни суботнијех дана ни године. А како је Слово Божје стални саучесник у дјеловању самога Бога, то и он, ваплотившн се на земљи и узевши лик човјечији, такође свршава то велико дјело и свршавајући га, може га чинити и у суботу. Отуда и јест Син човјечији господар суботе, а субота је у ошпте установљена због човјека, а не човјек због суботе. Такви докази изречени са потпувијем убјеђењем доведоше Јудеје у силну забуну и озловољише их, и они не могући их побити својијем разлозима, прибјегоше к простијијем средствима те: „гоњаху Јевреји Исуса и гледаху да га убију,... шшо не само квараше субошу него и оцем својијем називаше Бога и грађаше се једнак Богу". А Спаситељ се међутијем ускористио тијем случајем, да им покаже месијанско своје достојанство, подсјећајући их, да они у слепилу своме испуштају из вида, е недавно посвједочи о њему такав велики иророк какав је Јован Крститељ, а то се свједочанство потнуно подудараше са Мојсијем и свијем св. писмом. Али мржња, која се усели у срца вођа јудејскијех према пророку назаретском, не даде им да проникну у дубљину смисла тијех доказа, и они га почеше узастопце пратити, неби ли се пружила опет прилика, да се огријеши о отачке установе, како би могли још одлучније устати против Христа. Прилика се наскоро пружила. Чим се свршила пасха, оде Спаситељ одмах из Јерусалима, и упутивши се са ученицима својима нрема Галилеји, иђаше путем кроз њиве засијане јечмом, који у то вријеме дозријеваше и од кога се прво зрело класје приношаше на жртву на други дан пасхе. Законом бјеше дозвољено да може човјек успут откидати класје и њиме утишати глад, и ученици користећи се тијем правом, заиста тргаху класје и сатираху га рукама те јеђаху. А бјеше субота. Будни непријатељи одмах употријебише злурадо тај нови случај нарушења суботништва. По тумачењу ученијех равина бјеше кидање класја исто што и жетва, а сатирање рукама, што и вршидба, а ко то чињаше, имао се врћи под проклету гомилу. Они држаху то за страшно недјело. Познати су из историје случајеви, да су прави Јудеји вољели да умру од глади, него ли да наруше дан суботни. Неки Јудеј морнар не хтједе се машити за крму у вријеме ужасне буре, јер је већ сунце зашло и настала субота,