Srpski sion

Б р . 37.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 583.

и ако су му пријетили да ће га погубити. А ти јадни Галшге.јани еа учитељем својијем не могоше гладовати ни неколико часова, већ иарушише светињу суботе! Користећи се тијем случајем, опколише фарисеји Спаситеља, показујући злурадо на апестоле: „види, ита они чине" , а апостоле премјерише очима презирно јер чине: „шшо не ваља чинити у еуботу". Но Спаситељ видећи са правом божанственом проницавопгћу лукавство питача — лицемјера, узе у заштиту ученике своје и опет откри, да је он господин суботе, а да пак оправда ученике, позва се на примјере из библијске историје, који изјашњаваху прави смисао суботе. „Зар нијеете читали" , рече Христос фарисејима и ученијем књижевницима, корећи их тијем што не нознају св. нисмо, а овамо се размећу пред народом да га познају — „гато учини Давид кад огладње он и који бијаху с њим? Како уђе у куИу Вожју (у суботу) и узе хљебове иостављене и изједе, и даде их онима ито бијаху с њим, којијех никоме не ваљаше јесши осим јединијех свешшеника". А кад Давид, њихов велики цар, њихов љубимац, светац њихов, тако јавно наруши слово законско, па га не укорише, јер учини то из нужде, нашто онда коре ученике због невина чина, који учинише да утишају глад? И затијем, кад властити њихови равини одредише „да нема ^суботништва у храму" и да могу свештеници у суботу сјећи дрва, ложити ватру, доносити на трпезу тек испечене хл>ебове, убијати животиње за жртву, обрезивати дјецу и на тај начин на сваку руку нарушавати правила суботништва, која они примише и којијех се слијепо држе, — јер им то дозвољава сам закон; кад се може нарушавати субота због храма, зашто онда да се не може нарушавати због онога, који је већи од храма? А баш Христос, кога они гоне, већи је од храма и он је, будући Син човјечји, господин суботе. Боље би им било да се сјећају великијех ријечи пророчкијех, е је милост милија од жртве (Осија (3. 6.), а човјекољубље веће од бездушне обредности, него ли што иазе да ли се строго врше такве ситнице равинске. Да још јаче покаже фарисејима како је неоправдана мржња њихова на бајаги нарушитеље суботништва, употријеби Спаситељ тог истог дана нову прилику, која му се пружила у оближњој варошици у синагози. У синагози

десио се човјек, који бјеше, како прича предање, зидар, иа једном несретном приликом згнијечио руку, ушљед чега му се осушила; он замоли Христа да га излијечи, да не мора живљети од туђе милостиње. Сви су знали да је он ту, а јамачно знадоше и зашто дође, и с тога заузеше главна мјеста у синагози књижевници и фарисеји, те мотрећи злобно Христа, чекаху, да виде шта ће учинити, па да га онда оптуже. Он их не држаше дуго у неизвјесности. Најнрије рече човјеку кљасту, да стане у средину синагоге. За тијем стави он фарисејима и књижевницима да ријеше властито питање њихово, које им бјеше у души, али га стави тако, како би им показао право значење његово: „шта ваља у суботу чиниши добро или зло? одржати душу (што ја чиним) или тогубиши " (како ви мислите у срцу своме) ? На то нитање могаше бити тек један одговор, али они се јамачно не скупише амо да траже или говоре истину Њих руковођаше једино то, да виде шта ли ће он учинити, иа да га на основу тога могу јавно оптужити пред синедријоном или у крајњу руку, да га јавно жигошу као нарудштеља суботе. И за то оћуташе на питање његово. Но Христос не хтједе дозволити да .избјегну испред иријекора властите савјести своје и за то да се сам оправда наведе примјер из обична живота, који их стави у такав положај, е не могаху никако неодговорити на то нитање. „Који је међу вама човјек, питаше он, који има овцу једну иа ако она у субошу уиадне у јаму не Ле је узети и извадиши? А колико је човјек ирешежнији од овце? и Навод бјеше непобитан. а нити се могаше примјер иобити, па ипак ћутаху они и надаље злобно као заливени. Он их је гнијевно премјерио очима; свето негодова-ње пламћаше у срцу његову, одсијеваше на лицу његову, даде живахност кретњи његовој, звучаше у гласу његову. кад он полако пријеђе погледом преко тијех унакаженијех од злобне тврдоглавости лица, корећи их због злобе п подлости, незнања и охолости, и затијем, суспрежући тај горки и силни осјећај, окрену се он, да учини дјело милоерђа и рече кљастоме: „и/ружи руку своју" и на велико чудо свију сакупљенијех пружи он руку и она постаде здрава као и друга. И на тај начин порази опет Христос непријатеље своје и то не само разлозима, већ и дјелом велика милосрђа, које донесе нову славу Месији. ће се).