Srpski sion

с тр . 388.

српоки сиоа

в р , 12.

Треба да се труде да на дан свадбе приме и нонесу венац, који је символ победе целомудрија над грехом, у части и поштењу, а не са стидом и грижом савести. Деси ли ти се ипак штогод што савест узнемирује, ваља да гледају да очисте своје срце ревним покајничким постом, — и то ће бити друга предбрачна спрема, која се од њих захтева. Брак је тајна живих, као што је нпр. и тајна св. причешћа, и да ју човек прими достојно мора бити у милости код Бога. Ко у стању смртнога греха прими таку тајну, тај чини нов тешки грех. Нека зато се кају и вереници пре склапања брака, да би своја срца од сваког тешког греха па и од мањих грехова очистили и тим више милости од Бога задобити. Ваљани и ревносни вереници ће се радо иред свадбу (н. пр. на 8—14 дана) исноведити, да би се тако по могућству очистили и ноложили пред Богом рачун о свом нредбрачном животу. Младенци треба да врше тај значајан обред, кад до тог важног момента дођу. У сваком случају треба да настоје да им свадбена исповед буде права, нокајна и искрена. Ако се недостојно исповеде, тешке грехе прећуте и тако нриступе трапези Госнодњој и брачном животу, учиниће троструко богохулство и могу бити сигурни, да ће их и у браку место благослова клетва Божја пратити. в.) Најпосле се ваља спремити за примање ове тајне (као нпр. и за св. причешћа) молитвом и чињењем добрих дела. 0, колико вјереника нримају ову св. тајну са само другом спремом. Недељама и месецима се спремају и брину за издржање и украс свога тела, — а за украс душе да се брину немају времена, дуго се премишљају, да никог не забораве кога ће позвати у сватове, а никако или најпосле се сећају да нозову драгог Сггаситеља као госта. Да како да се свадбе негде тако одржавају, да би пре ту било места Сатани него Спаситељу. Но честити хришћани не ће тако ра дити, кад дођу у ту прилику. Ови ће се сиремити за најозбиљније, најважније, и насветије дане у своме животу достојно, молећи се и чинећи добра дела, дела ми-

лости телесне и душевне. Позваће за времена божанског Спаситеља, да им буде присутан у сватовима и да им благослови брачну везу и увек с њима буде. II. Дуго сам се задржао око дужности оних, који тек желе ступити у брак, а сад ћу у неколико речи да споменем дужности оних, који се већ налазе у том стању. 1.) Брак је св. тајна, а из тога излази ире свега, да супрузи морају ту тајну и то стање као светињу чувати. И. пре свега супрузи се морају трудити, да уживају Божју благодат добивену браком, тј. чувати се од смртних грехова, а то су: гордост, среброљубље, нечистђта, завист, неситост у јелу и пићу, гнев и леност. Тога се морају чувати не само ради светиње брака, него и још из једног узрока. Они имају наиме право на богату милост, која је с тајном брака скопчана и супрузима толико нужна, — само онда, ако су деца Божја, дакле у стању милости код Бога; а доклегод се налазе у смртшш гресима, губе то право. Ваља дакле да се чувају супрузи од еваког тешког греха; но ако су инак у такав пали, не треба да оклевају, него да покајничком исповеди онет отворе своје срце Богу. 2.) Даље добри хришћани треба да теже, да потпомажу освећење једно другога. Треба дакле да се чувају да не дају повода једно другом за грех него да се добрим примером уздржавају узајамно од зла и претходе добрим и лепим у чистоти. Кад сунрузи морају држати у светињи брак, треба да свагда имају на уму речи св. апостола Павла, да женидбу треба сви да држе у части, а ко ту чистоту уништи и обесвести томе ће Бог судити (Јевр. 13., А.) Ко брак оскврни, тај чини сакпилегију (светогрђе) јер је брак св. тајна; дакле чини тежак грех, који је и пред Богом и нред људима одвратан. Но није еамо прељуба грех против светиње брака, него и уопће све, што се противи брачној чистоти. У тешкој и великој заблуди живе супрузи кад мисле, да је њима све дозвољено. Али кад се сазест пробуди и ночне