Srpski sion

Б р . 25.

СРПСКИ СИОН

С тр . 767.

дичанску столицу. То се збило 1761. год. крајем августа, јер је те године Данило (?; Новаковић будимски владика наимевован за ердељског нравославног владику у Брашови. Кратко је време био у Ердељу и носле његове смрти (1767.) год. именују другог Србина Данила (?) Кириловића за ердељског православног владику. Но и овај осгави Ердељ већ 1773. г. и био је прво будимки за тим темишварски владика и тако опет преста православно владичанство у Ердељу. За ЈосиФа II. буде 1784. год. за православног владику Србин Гедеон Никитић наименован. Због уније се неје понуњавало по века православно владичанство у Ердељу, те тако закон је узимао као да и нема православних. Кад су опет именовати почели православне владике, то су сваком приликом и саслушали карловачког митрополита, који је давао из своје дијецезе владике. Из тога се види да је хијерархија била потчињена. Грчко-сједињене владике су 1738. год. добиле добра, а столица је била у БалашФалви. Марија Терезија је особито била наклоњена грчко-каголицима, те је у тамишкој жупанији подигла и владичачотво им. Чанадски владика Станисловић неје то одо бравао, што ће седиште владичино бити у Н. Паланци, и предлагао је да буде у Лугошу. Влада наклоњена унији, изда наредбу 1736. год. свима тамишким властима, да рацке попове натерују на унију. За време чанадског владике Станисловића било је грчко-кат. онћине у Карансебешу, Цели, Слатини, Фачету и Мехадији. Не зна се кад су ове опћине примиле унију. За Слатину се зна, да неје никад била грчкоисточне вере. Карансебешко православно владичанство могло је и са арадским бити спојево. Барон ЕнгелсхоФен саопћава бечком ратном већу, да је Антоновић ностао 1742. год. арадски и карансебешки владика. Владика ]е молио, да иде у Беч; али му је ЕнгелсхоФен дао да може ићи само у Будим, јер ве зна — вели — дали може таким људпма бепега! СошшапсЗо дати без

дворског ратног већа дозволу. Из других извора знамо, да је Исаија Антоновић 1731. год. постао арадски, а 1741. год. карансебешки владика, (из архиве бечког ратног министарства); али неје у исто време био и у Араду и Карансебешу владика. Кад је 1748. год. у септембру био изабран за карловачког митрополита, опет је наименован за арадског и карансебешког владику. У ово доба је морао вршачки владика плаћати неке пристојбе за наименовање: и то 500 Фор. мађ. дворској канцелзрији, а 500 Фор. бечком ратпом већу. Православна вера је 1790, год. 60. зак. чланком добила слободу исновести. Ма да је законом нрпзната била, инак је грчкоисточна вера сматрана као трпљена вера, и владике су добијале званична унугства, и намера им беше, да владике и цркве им учине зависним од политичних власти. У том стању беше грчко источна прква у Ердељу 1848. год., кад је Андрија Шагуна именован за грчко источвог владику. Државни редови су похитали, да грчкоисточну црку као примљену веру с пуним правом признаду, али зак. ттредлог не би због буне нотврђен. Тек 1851. год. изда цар Ј осиф наредбу, којом свакој нримљеној вери ссигурава слободу вероисповести, да само може управљати евојим пословима, да Фондове п добротворне заводе може употребљавати; но та се наредба не протезаше и на Ердељ, те тако судба грчкоисточних оста нерешена. После буне се састале мађ. владике 1850. год. те реше, да се још два грчкокатоличка владичанства установи. Тако ието је и Александар Сулуц Стерка предлагао, и у корист уније тражио је, да се усностави ТаулаФејерварска грчка митрополија, и да је нредаду грчко-сједињеним, јер су они наследници те старе митрополије. У то је време Андрија Шагуна грчкоисточни владика у тако великом уважењу био, да су в грчко-католици у њега гле дали. Сам Фогарашки нов грчко»католички владика је 1850. у поверљивом извештају бечком министру саопћио, да би Шагуна јелини био кадарЈунији будућност и победу извојевати. С тога треба Шагуну за унију задобити, иа ако пређе, дати му