Srpski sion

сион

0». 83.

А кад их „мајски сабор" постави на меке столице саборског одбора, поред свег тога, што је међутим и њихов „мајски сабор" донео одлуку, а круна је потврдила, да су епархијске скупштине одговорне само сабору, и да њему имају подносити своје записнике; они у својој проведбеној наредби у 10. тачци донесоше, да саборски одбор контролише рад епархијских скупштина, и да извештаје и записнике седничке имају сабору преко саборског одбора достављати. И кад неке епархијске скупштине не хтедоше то чинити; саборски одбор одузе епархијским властима одређену своту из народних фондова за њихово издржавање. Наши радикали, где имаду већину, ту телале, како мањина треба да приступи већини, — то је веле парламентарно —, а кад је у Н. Саду имао Т. Милић већину, мањина радикалска не хтеде прећи већини. Та како би за Вога напустили свога слатког ђакона Павковића, ког чак и сами Сремци бираше за посланика саборског, кад, је и онако већина њихових људи у конзисторији. Саборски одбор знаде закључити, да нема места почасном председнику, ал то ништа није сметало једном подвојводи да се даде изабрати — извикати — за заменика потпредседниковог. И овакових би смо примера могли много и много навести. „Пре — мајски" је саборски одбор био „узтарабарки". пошто му је рок истекао био, а сад, како је и „мајском" истекао, он није „устарабарски"! И кад се овако ради, не треба се ни мало чудити, што код нас иде све силом и натрашке, и што ми 40 година уређујемо цркву и школу, па никако да их уредимо, и што власти наше немају онаког уважења и поштовања, ког би трвбале да имају. У осталом, ми нисмо овакви само у начелним, и питањима што долазе на решења пред наше автономне власти; него смо ми таквч и у личним питањима. Нама је и при томе меродавно једино партизанство, пријатељство и лични интерес, а најмање сама ствар и место.

С тога и бирамо по тим разлозима и посланике и проте. и парохе и ^аконе и остале народно-општинске чиновнике, и може бити тсакав кандидат, ако само није „наш", ма како ваљан и спреман, ми ћемо му претпоставити свога најпокваренијег и најнеспремнијег кандидата. Како је код нас развијено партизанство, гшказује и скоро једногласан избор једног ђакона Павковића за сомборског системизованог помоћника. Наши радикали на сва уста вичу, кад се где догоди, да се неко од упливних људи заузме за некога, или да свога рођака препоручи за које место. А какви су у том погледу наши радикали ? На то питање, одговорићемо само са ова три примера, и то два ћемо навести од наших овостраних, а један од оностраних радикала. Један од војвода радикалских, желећи свога гродника и „кућевног пријатеља" наградити, обратио се свом моћном „пријатељу" и „колеза" с молбом да добије парохију, а за разлог навео му је и то „што га патријтрх гони — а није га он гонио, него његови парохијани, који захтеваше и тражише, да им попа седи у парохији, а не да чим зора заплави, мој ти појка палицу у руку, па хајд сроднику и „пријатељима", од куд се тек у вече иовраћао —, а ја се надам, да би га у толико пре епископ примио у своју епархију. Убрзајте с тога отварање стечаја. Када се стечај распише, тад Вас лепо молим, да ми то до знања доставите". Стечај је био расписан, ал штићеник „пријатељ" војводин, не доби парохије, поред свега заузимања „пријатељевог". И то није кортешовање! Други опет један војвода желећи свога брата наместити на добру парохију, те да то постигне, знао је одуговлачити ствар толико, док се није обавила ] / 3 скупштинара, мислећи тиме до циља доћи. 0 тој смицалици радикалској, за коју нас је известио један радикалски поп, изволео нам је исти у том свом извештају написати и ово: „Нико не може имати