Stražilovo

1225

куће прођем, око ми нехотице засузи. Не знам зашто, ал страх ме је, да ћу те изгубити. Јованка. А зашто да ме изгубиш? Та ја тебе волим, као тида крила, као голуб чисто жито. Илија. Волим те и ја, као очи у глави, као мајчин благослов! Јованка. Онда је добро, онда сам сретна пресретна! Илија. Оретна си? Не верујем ти. Јованка. Ти мени ? Илија. Не верујем ти. Бадава, има нешто у ствари. Јованка. Илија, ти си врло немилостив! Илија. Пуно је село, па ми већ на врх главе изаврело. Јованка. Па шта се то говори по селу ? Илија. Свашта, што није добро. Јованка. Не веруј. Илија, није истина! Илија. Није ? А шта тражи онај писар увек око ваше куће? Јованка. Не знам, Илија. Него, истина бог, већ је и мени у очи пало, што се увек око наше куће луња, ал' ја нисам ни помислила. Илија. Ако тај човек нека га бог сачува! Јованка. Не бој се: није опасан. Ја се само смејем, када ми што каже, ал' V кућу га не пуштам. Илија. Ни за живу главу ! (Спааи јој писмо у руци ) А шта је то ? Шта ти је то у руци ? Јованка. Писмо. Илија. Писмо! ? И то је писмо од аега! И ти си то писмо примила !... А ово ? ... Вљеште л' ми очи ? ђердан ! Одкуд тај ђердан! ? Та тај ђердан није твој! Ти си мене омахнула, ти си притворна! Јованка. 1Нта је то, Илија? Из очију ти варнице севају, а чело ти се натуштило, као небо јесење. Зар се ти сумњаш ? Зар ти не верујеш твојој Јованци? Ја нисам знала шта је у кутији, а тај је ђердан у кутији био; — ја нисам знала, ко ми пише писмо то, док га нисам проштила, — ал' кад видех (јаој срамоте!) шта тај писар мисли, — ал' кад видех, — не знам, не могу ти рећи, ал' кунем ти се сунЦем и месецем, ја нисам ништа крива ! Илија. Иди ми испред очију! Ти си неверна, а и грешна, јер си се — продала!. .. Јованка (испусти писмо.) Грешна! Неверна!? Није вернија звезда небу, није вернија суза оку — него теби ја ! Грешна! ? И ти то мени озбиљно кажеш ?! И ти верујеш, да сам се огрешила о љубав своју и верност своју! ? А ја ти велим: и тако ми не чуо бог муке самртне, као што сам ти ја неверна била и ако сам на другог само и помислила! Ал зашто да се кунем ? Ја нисам крива, ја не требам да се правдам, а ти ниси вредан моје заклетве,

мога правдања!... Кад верујеш, иди: тражи себи Другу! (Оде.) Илија. Јованка ! . .. Оде.. . Глас јој дрктао, лице јој се зажарило, очи јој се сузама помутиле. Ал овај ђердаи (подигне га) и ТО ПИСМО ! (подигне га.) Бадава, крива је, крива! Ал' ако ми писар шака падне, нека му бог буде милостив! Вруло моја, не пустила од себе никада гласа, ил ако пустиш, свирај ми тужно, да се од бола и камен цепа! (наслони се на дрво.) (Улазе Марина и Јула.) Марина. Гле Илије! Зарјош ни садзаовцама? Ма шта ти је? Илија. Та Јованка!. .. Ал не ! Опа није толико крива, као тај писар: бог га убио! Маршш. Не мој га клети, Илија, мени чиниш криво. Илија. Он је био, који је Јованку од мене отео, који ми је срце из груди исчупао . . . Убићу га! Марина. Не веруј, Илија! Свет је опак, људи зли и завидљиви, да могу купили би на човека зло. Илија. Ево му писма! (Преда га Марини.) Марина. Његова рука, његова! На састанак је зове, на ноћни састанак у црквену башту! Ох, тето, не помогоше мени ништа твоје мађије! Јула. Ниси онако радила, као што сам ти рекла. Ниси о поноћи изврнула вериге наопако, ниси метнула у попрет јеленски рог, ниси утукла јајиње љуске у ону воду, што сам ти је дала, нити си је онда испила, кад је треће звоно звонило. Марина. А — Јованка? Лепа Јованка, красна Јованка! Туђе отима. Је-л', Илија, ако бога знаш, реци ми, шта вели Јованка на то писмо ? Илија. Богом се куне, да није истина. Не воли га, каже. Марина. Богом се куне? Отровна змија! Илија. Ево, и овај ђердан њен, — и тај јој је ђердан писар послао. Марина. А она га примила, је-л? Красна девојка ! Моје су другарице мени већ давно рекле, да је Јованка Стеванова милосница .. . Илија. Милосница!... Јоваика Стеванова милосница! Није! Не дирај више у ту јасну звезду, не кидај јој накит девојачки, јер ја не знам више ништа за себе! Марина. Сам си рекао. То писмо, тај ђердан . .. Јула. Није могуће, није истина! Ако је и она грешна, онда су грешне и звезде небеске, онда су грешне и анђеоске молитве! Ал' онај лептир, онај ласкавац — да га је по свих злих и не белих!.. . Илија. Ох, кад би тако било! Марина. Тако је. Жао ме, што сам посумњала.