Stražilovo

641

СТРАЖИЛОВО

642

Самоуправа, лист за политику, науку и књижевност. Излази понедељником, средом, четвртком, петком и недељом а одговорни је уредник Нера Теодоровић. Цена за Србију годишље 24 динара, за стране земље 34 динара. Љст је тај почео излазити у половини овог месеца. Изапгло је до краја меседа 10 бројева. У подлиску је од четир броја амо почео излазити „Господин појка", једна из сеоских приповедака Ђ. Верга. П030РИШТЕ И УМЕТН00Т, II. А — в. (Српско народно позориште у Ср. Карловцима.) У трећој недељи имали смо у четир вечера пгест комада, и то: у недељу извориу првину: 9. „Четири милиона рубал»а"; 10. у уторник: „Записнике ђаволове"; у четвртак 11. Преки лек" [опет изворна првина], е/гари комад: „Шољу теја", и стари комад нашега АристоФана: „Француско-пруски рат и ; у суботу 12. „Адријену Лекуврерову; дакле три изворна и три страна комада.„Записници ђаволови" дуго се држе и увек се комад допао, и доладаће се још дуго, можда баш и с оне романтике, којом је зачињен, али и док је Робен у таким рукама, као што је у Ружићевим. — Вујићкиној „Адријени Лекувреровој" тешко ће се наћи супарнице на словенском југу. Жали боже, што се ни издалека не може рећи то и за приказивача гроФа Мориса. — Што се тиче изворних комада приказаних у овој недељи, за онај први можемо толико рећи ? да је донео позоришној благајни, како је дружина овде, више него икоја дојако [123 Фор., а беше ваи претплате]; иначе морамо признати, да нисмо најсретнији с изворним новитетима. Али „Четири милиона рубаља" је наградом увенчана шаљива игра! Па лепо! Кад господа на највишем нам тамо Форуму морају да су задовољна тек с оно наде, што је редовно полажу у писце, којима за ирве, друге, треће,. . . покушаје досуђују награде, па износе на иозорницу, штамнају и чак у зборнике отштампавају и дилетантску ирвенчад најтренутније вредности, онда шта друго пре'остаје нама паланчанима него поклонити се — нади ? — Једва један ведар зрак боље наде прекој нам потреби у „Преком леку"! Хвала иисцу, хвала Мити Калићу, што нас не разувери у лепом мњењу, које стекосмо читајући новосадске рецензије и још више слушајући усмене примедбе о његовом првенчету! Уверени смо, да нам се ииак сретни иочетник у овој радњи неће размазати, те помислити, да је у свом првенчету већ ностигао све, па ће у другом комаду, кому се с правом надати смемо, и неке ситнице боље заокружити. Али нек нам се не замери скромна а искрена примедба: да би комад много добио, да нам Вуковић унапред није одао цео свој план, па да тако пре времена не дознасмо, како ће се и сам заилет решити. Иначе таланте за таленте, па нек иам није жао! (Хрватско земаљско позориште у Загребу). Дескашев је неки дан по други пут певао Фауста у Гунодовој „Маргити". „А§гатег Та^МаМ;" доноси том ириликом ову оцену: „Дескашев, који је насловну улогу" (оцењивач тај зове оиеру „Фаустом", „но други пут певао, није више страховао те је са добивеиом сигурношћ} 7 глас му звучао куд и камо интензивније, предавање се развијало слободније а и игра је била много дегажованија. Смело смемо тврдити, да се Дескашев може убрајати у најбоље репрезентанте, које је улога Фаустова на нашој позорници још нашла. Нарочито је у романци, у љубавном дуету и у терцету у тавници пожњео Дескашев необична аплауса а и заслужио. — Кад смо јавили да је Дескашев први пут певао Фауста, саопштили смо мњења „СЉиога", „У1епса" и „Србобрана." Касиије су нам дошле до

руку и „№аго(1пе поуте", које се најласкавије изражавају о Дескашевљевом певању. Тамо се вели: Госп. Дескашев пјевао је „Фауста" тако лијепо, како смо једва могли очекивати. Глас му је био који иут и устрајан а у предавању показао је гОеп. Дескашев и ревно учење и особито чувство. Сјајним усијехом пјевао је аз-(1иг романцу као и дует с Маргаретом, те нас је у обје ове згоде прекрасним својим предавањем угодно изненадио. У ирвом пак као и у последњем чину развио је неслућену снагу гласа." И „ А^гатег 2еИлт#" повољно оцењује тај деби Дескашевљев. Оцена њена гласи: „Смелоје подузеће било од Дескашева левати „Фауста". Дескашев се досад са пуно среће кретао по земљишту оперете и лаке лиреке опере; било је дакле близу, да се једаред окуша и у „великој" опери па ту се богме није могла изабрати згоднија улога, него слађано-лирски Гунодов „Фауст." Али смело је ипак било па с тога се радујемо, што можемо констатовати, да је покушај већим делом испао за руком. Понајтежи део улоге, а*-г1иг романца и љубавни дует у трећем чину изврсни су били са гледишта музикалног. Глас је одговарао свима захтевима, где је требало, био је снажан и уз то гибак, на другим местима онет нежан. Предавање је сведочило и озбил>ну штудију и сопствено топло чувство. У првом и последњем чину свакако ће бити да је певач хтео да истакне своју способност за јуначке улоге те је глас пуштао већма, но што је било нужде. Кад узмемо све у обзир, морамо ипак за „Фауста" Дескашев.Бевог рећи, да је био честита работа." „У1епас" је као што знамо, обећао, да ће се после репризе „Маргите" вратити још једаред на Дескашевљевог „Фауста", но тога још није учинио. ^Чешко народно позориште у Прагу.) И ове се године 12. маја л. р. прославио спомен дана смрти Бедриха Сметане, творца чешке опере. Давала се тога дана његова „1л1ш8а". -- Прошлог петка приказана је ирви пут историјска шаљива игра Јарослава Врхлицког под насловом „Каћтзка тоисЈгоз!:". Радња тог комада збива се за времена краља РудолФа II. и то у Прагу. („Јефтина Ш*и") (^а Б§;На сИ ЈеГћа) зове се опера, коју су ирошле недеље приказали у напул>ском позоришту СанКарла. Предмет јој је узет из библије. Музику је написао Микели, и обрадио је силесију реминисценција, али укусно и врло занимљиво. Напуљци су је врло лепо примили, али се иашло и такових људи, који су је ижвиждали, те је било доста шкандала при нрвој предсгави. Кажу, да ће опера бити дуга века. (Млада Српкиња пијанискиња Ида Добринковићева) нанисала је и издала једну етиду у С13 -дуру за гласовир. То је ориа 1. младе свирачице и компонискиње. Етида се продаје по 1 Фор. у Будимпешти код Таборског и Парша а и у обе наше српске књижаре овде у Новом Саду.

КЊИЖЕВНЕ Н0В00ТИ. •— Манојло Ђорђевић-Призренац, журналиста у Загребу, познат као писац изворне трагедије „Слободарке", коју је „Матица Српска" наградила, издао је ово дана на 9 табака у Загребу својом накладом: Х 1 ети р и б о жи ћњ е пр иловетке. (Полажајник. Препорођена. Из ината. Божићња икона) а чист приход од те књиге наменио је сирочади погинулих српских ратника од 1885. год. Ова књига заслужује, да буде најбоље примљена, јер не само да су и приповетке ваљане („Препорођена" преведена је лане и на немачки језик), него је она ево први дар нашој књижевности изворне забаве у овој години, а да и не истичемо цел, којој је намењен чист