Stražilovo

629

СТРАЖИЛОВО

630

род, што живи у Босни, истовјетан народу осталоме, што живи њој на истоку и југу, по имену и по поријеклу, као што је по језику и по обичајима, што се оп сам путујући увјерио. Овијем завршујем преглед првога дијела »Угодног разговора« Качићевог, у којем се разго-

вара о самосталном животу нашем од доласка нашег иза Еарпата у данашње нагае земље. Да прегледамо сада трећи дио угоднога разговора; у другом дијелу, као што смо виђели, ријеч је о догађајима из туђе историје. л. Томаповик. (Наставиће се.)

В м

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

СРПОЕИ ПРАВОПИС ЗА ШЕОЛСКУ УПОТРЕБУ саставиоСтево Чутурило. Паичево, 1884. Наклада књижаре браће Јовановића. Ово је прва књига о ортографији српског језика (Вуковог начина писања — фонетичког —), која је намијењена српскијем основнијем школама. Овој струци била је посвећена и књига Јована Београдца : „0 езнку и правопису србском. Нови Сад 1867." Држим да је вриједно штогођ прозборити о Чутуриловој књизи, „српском правопису". Предговор Чутурилов је жалостан али без сумње истинит, зато ће ова књига врло много вриједити не само основним школама, којима је одређена, него и осталијем, који хоће да науче српски правопис, т. ј. и странцима и .онијем Србима, који нешто пигау по нашим повременијем часописима, а језика потпуно не знају, те ме страх ово исказати, сигуран сам, да који од тијех новијех писаца, ако који страни језик знаде, сигурно му и ортографију скроз нознаје, па зар то није ругло? Зар то није рећи да се омаловажа наш лијеии српски језик? Ово би нас далеко завело с пута теме, дакле сврнимо на овај комад наше овакве нове књиге. Признајем, да је добро израђена, али у хатар истини и науци морам њешто у њој поправити и придодати неколике иримједбе. На стр. 5. међу знаковима латинскијем нема слова: Ој, ,ц;ј ни Даничићевијех (у академиј. рјеч.) 1М, 1Л, N11, 0%, која боље одговарају фонетичком начину писања нб 1)ј, КЈ, Дј, I )■/.. На стр. С. о акцентуисању ријечбоље би било да је Чутурило учинио као Новаковић у својој „Науци о гласовима" (стр. 38.) јер је, као што се може у њој видјети, много јасније, како за дјецу осн. школа, тако и за одраслије. А што је избацио в и Новаковићев ' (апостроф) (н. пр. у гр!.оце —гр'оце; сувртина су'ртина ит.д.), држим, да није доб]>о урађено, јер треба још времена, док се разбистри постанак, биће и будућност танког јера, Но добро је, што се ријеч повела о томе, јер ће то дати повода, да се тај посао н!то брже пречисти.

„§. 5. старинско ћ пише се у источном ит.д, ит.д 0 гат-у врло укратко. Туј треба још казати, да то ћ јужњаци изговарају не само је, ије, него још и као: е и и. То су према правилима, у која спадају ја и ије, изузетци: 1. Ријечи, и то само њеке, од два слога у 2. падежу множине; премда је ћ дуго, ипак остаје не промјењујући се у ије н. пр. мћра — мј ра — 2. пад. мн. мјбра. дћло — дј&ло — 2. пад. мн. дјела. 2. Глаголи, ко.ји се свршују на јети, имају у ирилогу нређагањег времена је, а не ије, премда је дуго, н. пр. умјети — умјевши, видјети — видјевши, жељбвши ит.д. 3. Послије р јота се махом избацује н. пр. бреговит, Брегава, Брежине, па и код ријечП, као гато су: грј^шник, погрјешка, рјечнПк — испашће временом оно ј, јер је без њега фонетичније. 4. ВиЦ ниже о §. 17. Чутурило нише и даје правило, а рекао бих да га се ни он не придржаје ; тако н. пр. у предговору каже: „Довољно је да завиримо у радове -уче&е се младежи ит.д." Срискијезик забрањује мијењање партиципија. Тај начин је старо-словенски, германски, романски, хрватски и све, само српски није! У истом предговору каже да се Вук и Даничић не слажу „у случају слијевања слова дј ". Чини ми се, да Чутурило није много обраћао пажњу око дј у познијим радовима Вуковијем, особито у „Рјечнику" му, нити их упоређивао с дјелима ђуровијем, па опет у предговору на стр. 4. каже : „ поткр/епивши их згоднијем примјерима из дПјела иашијех најбо љијех писаца." Будући је у „ иоткрјеиивши" оно ћ дуго (у источном поткрепивши, у западним поткрппивши);, мора бити ије. — Овдје под изузетцима бр. 2., навео сам, да код такијех двосложнијех ријечи, премда је дуго, оетаје ипак је у 2. пад мн. — У јужном дијалекту каже се жутијех, жутијем (облици, који су прешли из сложене деклинације у замјеничку), али иза непчанијех дође правилније и фонетичкије без то ије, н. ир. бољих, туђих, наших