Stražilovo

В р. 2.

СТРАЖИЛОВО

Св. Јован. То је слика огромна; поједине фигуре на њојзи скоро су у природној величини људској. Светитељ је приказан у најузвишенијем тренутку великог позива свог: кад у Јордану крсти Исуса Христа. У средини слике стоји појава спаситељева. Тело му је слабачко, доста изнурено. Скромно и одано прекрстио је руке нреко узаних груди; бео нојас омотава му слабине и спушта се у реку. Лице му је по усвојеном типу Христовом; у њему се огледа сва благост и доброта, која се изражава у речима и делима његовим; главу, коју окружава гглаво - смеђа коса и брада, опустио је лако, скромно, смирено и с убеђењем одавајући се том свечаном тренутку. Ј1ево (од гледаоца) стоје два анђела, држећи у рукама Христов плашт, св« дотле, док не прође тај важни чин, крштење, да му га одмах затим пребаце преко голог тела. Израз њихових лица прави је анђеоскн; ја их друкче не могу да опишем. У даљини иза њих плаве се планине, као иеки виши рељев догађају том. Десно (од гледаоца) диже се онизак брежуљак, око њега се скуиио народ, људи, жене и деца, који сви радознало а онет мирно гледо на оно, што се нред њима дешава. Чудновато, управо генијално, изнео нам је уметник разлику између утиска, који се изражава на лицима она два анђела и на лицима народа. Анђели, као појам небески, знају, у чему је ствар; знају, да је то нрви најважнији корак вероисповести, која ће освојити свет; знају, да је пред њима син божји, те тако и гледе у њега. Парод пак то све не зна а и не схваћа неизмерни чин; они су упрли своје очи у Христа из чисте радозналости, и само свечано лице Христово и Јованово као да буди у њима слутњу, е се ту заиста нешто важно збива. Најпластичкија слика на тој икони јест св. Јована, Мрко лице његово, озарено од важности тог тренутка, неонисано утиче на гледаоца. Енергично је, озбиљно је; црна коса и црна брада подижејош красан профил његов. Јован зна врло добро, какав му је задатак ево сад; и ако се на Христовом лицу изражава благост и оданост, у његовом лицу, као у лицу активног човека, изражава се чврста воља и онај унутрашњи тријумф, који се и нехотице изражава на лицу човека, који ево постизава своју цељ. Тај душевни процес уздиже и мрко, исносничко лице Јованово. Десном ногом клекао је на камен, левом руком наслонио се на палицу (крст) а десну је руку подигао над Христовом главом. У њојзи држи ншољку, из које прелива неколико капи воде на главу спаситељеву. Одело му је пустињичко; велик, црвен илашт спушта му се са рамена на зомљу.

Над Христом и Јованом лебди св. дух и шаље своје небеске зраке на сина божјег. Како да опишем колорит те иконе V Мени не стоје на расположењу они силни сликарски изражаји, којима се поједини моменти обележавају. Јасамознам, да ме та слика убеђује, и да ме је свагда, кад год сам стајао пред њом, за дуже време к себи нривезала. Ја држим, да се најважнија функција Јованова, управо животни задатак његов, не може лепше приказати, него што је у тој икони. Св. Стеван. Ако је по обиму ова икоиа мања, по уметничкој вредности стоји на истом степену, Радонић се и овом приЛиком држао свог нринципа: приказати светитеља у иајважнијем тренутку живота му. У средини слике видимо нрво-мученика, како клечи; на њему је бео стихар. Гуке је склопио а главу подигао у вис. Неописана бла.гост и оданост изражава се у млађаном, прекрасном лицу његовом. Из очију му избија тих жар: он се предаје богу свом а уједно жали занесену гомилу, која се разјарено спрема, да га каменише. Свака црта на лицу му коицентрисана је у неиољуљано убеђење о светском позиву Хришћанства. Он и не мисли на муке, које га чекају, нити ће којим мигом одати, да су страшне; он само мисли на свој велики позив: да примером соколи и остале приврженике Хришћанства. И то одушевљење његово, тај стојички мир уродио је прекрасним плодом. До њега, као чувар хаљина разуздапе чорде, лежи Савле, и с чуђењем гледи на човека, који свом чврстом убеђењу жртву.је и себе самог. И на њега је пао небески одсјај, који с пуном снагом озарава првомученика. Тај чин и божји луч тако су утицала на тог безбожника, да се може узети, е је од тог доба наступио прелом у њему, те је временом од најжешћег противника постао најжешћи приврженик Христове вере. Тако силно утиче морална снага на иоле племенито срце. Од какве је користи пак био Савле, доцније Павле, но Хришћанство, ваљда није нужно рећи. Доста то, да се зна, да без њега не би ни било Хришћанства. Око светитеља, десно и лево, стоје подивљачени џелати његови. Једни се сагибају, да иодигну камење са земље, други су га већ дигли у вис — у тренутку затим биће од Стевановог тела маса без живота и облика. Фанатизам, управо глупа и зверска обест, накарадила је иначе маркирана лица тог народног талога. Катастрофе мора бити. И као год што се бура не утиша све дотле, док не закине себи коју жртву, тако би било узалуд стишавати распаљену светину. Она мора имати своју жртву а та је — Стеваи.