Stražilovo
Б р. 3.
ОТРАЖИЛОВО
37
чуло: туку брацику — тако су га звали и дошло, да га свети. Већ се гужва докотурала до једне колачарске шатре. На Дуруту до појаса иема ни једне крпице; коса му разбарушена, сав је изгребен. Уморио се и он, уморили се и нападачи. Кад ал Дурут из ненада запне из петиних жила и размахне рукама око себе. Нико се тој сили пије надао и сви се нападачи откотрљаше на све стране. Доби маха Дурут и дохвати мотку од шатре, ишчупа је и надиже је. Стадогае жене вриштати, а л>уди викати. Све ирште, куд које Дурут нагне онамо, камо већином иобегоше нападачи. Закрвавио је очима и већ не разазнаје, ко му је крив, ко није; размахује око себе, и мотка обара, гато дохвати. И испуни му се пређашња жеља — заметнуо је борбу са целим вагааром и потерао је пред собом скоро цео ватнар. Већ је грдну штету починио: поломио, полупао, носваљивао. Ои је тражио оиога, који га је данас онако љуто за срце ујео, који је крив, што се сва ова брука начини. И нађе га. Како је с осталима бегао, угануо ногу и пао. Познао га Дурут из далека и како му лако прилази, све се земља тресе. Стиже и иодиже мотку. У самртноме страху Акса склопи очи. У тај мах лрекну очајан глас женски: »Не, тако ти бога!« До срца дирну тај глас љутитога -Дурута, кроз све му кости прође и он се трже — а мотка фијукне бага поред Аксине главе, тресне о земљу и пуче на поле. Дурут стаде као укован. »Хвала ти, Дуруте, хвала, гато га ниси убио — то ми је други отац!« »А ко си ти?« прошапуће оп. »Та ја сам Јелка — служим код Аксе!« и оиа га зачуђено погледа, као требало би да он то зна. Дурут дубоко уздахне па превуче руком преко чела. Као да се освестио. Још једанпут погледа у Јелку иа онда климне главом и полако се уиути у село кући, а све му у ушима звони оно меко, оно тонло:
»Хвала ти, Дуруте, хвала!« Уз пут га се све клонило. Па и на улици, којомје пролазио, не беше живе душе. Једва се ко усудио, да кроз тарабу провири. Као да би их Дурут и узимао на ум! Њему се у глави непрестано врзло оно меко, оно топло: »Хвала ти, Дуруте, хвала!« II. П р в и к о р а к. Акса се дигао. У глави му је беспила страшна бура. Чудне, нејасне, страховите мисли .јуриле су једиа другу. Крв као да му се следила. Упутио се у село. Чипило му се, хтео је кући. Сетио се, код куће га чека жепа. Она жеиа, за којом је негда као момак лудовао. Шта није чинио, док му старији не допустигае, да је испроси. С њоме је живио већ иетнаест година, срећно и благословено. Никад му није дала повода, да се на њу наљути. Родила му је сииа, красно и здраво дете. Па сад та жена бегае пређе Дурутова . . . И он није отишао кући. Ишао је, не знајући, камо ће. Тек наједаред нашао се у механи код Паје Камепчанина. Пио је. Није му бага пријало, али негато га је гонило, да пије. Све му се чииило, пиће ће му растерати оне црпе усколебапе мисли. И као да је тако и било. Није знао, колико је нопио; тек је оставио петицу на сто и изагаао. Осећао је, да га не море оне страховнгс мисли, да му крв живље ради. На улици оиет не зна, камо ће. Знао је, некуд му ваља ићи, али куд? Пошао је на божју вересију — куд доспе, да доспе. Мрак беше око њега, мрак у дугаи му, мрак у очима му. Кад је иочело на истоку рудити, нађе се на клупи пред својом кућом. Прекротио се, као да се ослободи злог