Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО

Бг. 3.

Видећеш и многу, што се »држи на моди«, како сељани крсте мајсторске кћери иди оне сељанке, гато не носе сељачко одело. Биће ту и која госпођица и госнођа. А међу свима има лепотица да ти срце заигра. . . Ето то је од прилике вашар. Такав вашар био у Б. Под оном највећом чатрљом од дасака селе неколике газде, први људи у Б. Пију. »Још једну, Јано! Да памиримо десет!« заповеда Акса Живановић, човек око четрде сет, покрунан и нлећат; на њему плава чоха; може му се, јер има око сто педесет ланаца прве земље; свугде признат и виђен. »Части, брате, кад имаш зашто!« рећи ће Живко Перић, омален а дежмекаст вршњак Аксин. »Ни-није шала, онака бе - бедевија, иа -па само тр-триста фо - форипти!« замуцкује Бошко Гргић, крупна људескара, тек прешао четрдесет пету а сед као овца. »Ама сам и имао муке!« и Акса иаточи па се налакти па сто. »Хоће Тавашија да је купи па хоће! Кобила и мени замакла за око. Дурут опет зацепио триста па не попушта ни крајцаре. Даје Тавашија двеста педесет, дајем ја пет више. Тавашија шесет, ја и пет; ои седамдесет — осамдесет, ја и пет. Еако смо потерали, још би и три стотине претерали. И бог и душа, још би је Тавашија одвео — бољи је газда од мене. Срећом на Таваншјино двеста деведесет рекнем ја одмах: триста, и Дурут ми уклопи улар. Новце па је води, вели он. Видим, и њему јекриво, да оде тако красно марвинче у маџарске руке.« »То ће и бити — Србенда ти је опо, да му пара нема!« нотврђује Милован Гаврић. »Него све ми се чини, тешко му би, растати се с кобилом«, наставља Акса мало тише. »Кажу, бедевију је волео као очи у глави. Е али тако је! Хоће он, да је барабар с нама. И сами знате, кад седне с нама да пијемо, пе можемо га се отрести, хоће он да плати! Па пи по јада, да је само то! Али он хоће сваки дан у бирцуз! Опако му је бедевија и била последње, што је имао да прода.« »Моја је, иа могу шта с њоме хоћу!« љутито загрми крупна гласина Акси иза леђа. Осврте се Акса. Пред њиме човек од својих тридесет година, Аксиног узраста, ал плећа му скоро за још

једна Аксина, на свака врата ие могу ући; црне очи севају а лице мало позеленило. »Немој да се љутиш, Милапе! Нисам мислио нигата ружно!« извињује се Акса и иружа му своју столицу. »Седи, да пијемо алдумаш!« »Сад би да ме частиш, а после ћеш и на другом месту да ми се ругаш?« »Немој бити дете, Милане!« утигаава га и Милован. »Каже ти човек, није ништа ружно мислио па гато ти сад терага мак на конац?« »Е, мој кума-Миловане, не знага ти, како је мени, што сам морао кобилу продати! Чини ми се, нотукао бих се са целим вашаром, тако ми је криво! II јога ме овај дира, а знам, да је бедевија сад његова!« »Чудна купуса!« осече се Акса; криво му гато се у онгате морао извињавати, а јога кривље, што тај голаћ не ирима извињавања. »Као да сам ти очи извадио ! Ако ти је право ; право; ако није, гата ћу ти!« и ои седе. »И није ми ираво! И нека се узме на ум, ко мене дирне — ма ко то био!« Изгледало је, као да Дурут све изазива. Које вино, које претња, и Акса се ражљути. »Е сад нек је доста! Или иди или ће сад бити триста чуда!« »Охо! Како си се накострешио, рекао би човек, хоћега негато и учинити! Него послушаћу те — идем. То и оиако није моје друштво. Само не мисли, одох, гато те се бојим, већ гато сам несрећпе руке а не мили ми се бајбок. Знага, волим бирцуз — сам си рекао — и он воли меме. Волим ти се с њиме, баш као што сам се негда волео — с твојом женом.« Дурут се сам од својих речи трже, ал доцкан; у љутипи му се реч омакла. »Зар бага тако?« цикие Акса па хоће да га дохвати за гугау. Дурут измахне, а Акса се прући, колики је дугДвадесет руку гачепагае Дурута. И понесогае се. Док си ударио длап о длан, а Дурута изгурали пред чатрљу и сад се започе права борба. Наиадачи хоће да га оборе, а оп се напиње и:! све снаге и не да се. Кога дохвати руком, баци га на десетину корака; тај му вигае не долази под руку. Али грдна је фамилија Аксина на све то