Stražilovo

Б р . 21.

СТРАЖИЛОВО

323

му је брат његовом избору увек противан био за то, што му је он већ одавна наменио био девојку. Бадава се Павле томе одупирао, бадава је тражио и наилазио друге девојке, брат је увек умео енречити сваку његову вољу па чак је умео и срцем му господарити. Кад једном бејасмо сами, призна ми Павле, да се нредомислио, и да у овај мах неће да се лгепи, али је у великој неприлици, јер не зна, како и на који пачин да каже то онима, који су му ироводаџисали, а да им се не замерн. А када му рекох, да ћу ја то узети на себе, и да ћу гледати, да целу ту ствар изгладим, изгледао је као да му је пао камен са срца. Јога тога дана после подне донео ми је слику своје несуђенице. Ја је однесем, камо је требало, рекнем, што сам за најумесније пронашла, и тим се цела та ствар свршила. Оиет се низао дан за даном. Опазив, да се Павлов расположај мало ио мало враћа, упитах га једном: »Павле, реците ми искрено, јесте ли ви од старих успомена излечени?« »Са свим!« кликну он весело. »Верујте ми, сад сам слободан као тица па грани; али морам: вам признати, да сам се чудио, што ме то до сад не запитасте«. »Па мени се чинило, да вам за то треба оставити времена«. »Хвала вам, Олга, на тој нежности«, рече, загледа ми подуже у очи, па настави: »Олга, што вас више познајем, све више врлина иропалазим на вама«. »Но, ваљда ми тек нећете ви правити комплименте«, насмејах се ја. »Маните се тога, него да пређемо на озбиљније ствари. Морам нризнати, да се јако радујем, што сте сад слободни. Прво с тога, што више не патнге, а друго, што сам сад ја наумила, да вам проводаџигаем«. »Ви!« узвикну он и погледа ме зачуђено. »Да, да. Па чему се тако чудите? Зар девојке никад нису проводаџисале ? Мени се чини, да вама нико не би умео наћи девојку по вагаој вољи као ја, јер вас нико и не познаје као ја.« »То је истина.« »Па хоћете ли, да ночнем што радити?« »Ако мислите, да би било гато за мене, онда вас молим.« После неколико дана показала сам му слику девојке, коју сам му наменула; дала сам му да прочита писмо, које је писала мати њена, не

би ли дознао за све околности, и рекла сам му све, гато сам о тој девојци знала. Он је слику неко време задржао код себе, али ми је већ после осам дапа рекао, да му се девојка не свиди. Касније му понудих другу, и ма да сам и с том нрогала као и у први мах, опет за то наумих, да јога с којом покушам. Међу тим се и мени ближили црни дани. Било је већ крајње време, да ја са Војиславом удесим, шта да буде с нама. С тога позвах Павла, да се с њим посаветујем. Он ми је најозбиљније казивао, да ће и по мене и по Војислава бити најбоље, ако се разиђемо. Наводио ми је многе, и то врло основане разлоге, а ја сам увидила, да је имао нраво, па и опет нисам дуго могла да се решим, шта да чиним, како ли да почнем. Казивала сам Павлу све, па и моје најтајиије мисли; говорила сам му, како ја о целој ствари судим и рекла сам му, да ћу се за неколико дана решити, шта да радим. »Видите, Павле« рекох му, када ми је при полазку пружио руку, »ја сам вам сад свашта наговорила, па и оно, чему се можда нисте надали; па реците ми искрено, шта сад мислите о мени?« Он ми стигате руку. »Да сам пре имао ову памет, којј имам сад, боље би било«, рече, па оде нагло из собе. Мени су те његове речи биле загонетне, и ма колико да сам размигаљала, не могох се довити, гата је с њима хтео. Касније сам их разумела, он ми их је разјаснио. На неколико дана после тога напигаем Војиславу последње писмо, то писмо, које ме је тако скупо стало. Однесем га Павлу, да га прочита, и уиитам га, има ли гато да примети. Када је писмо прочитао, рекао је, да је написано са свим као гато треба; казивао ми је, да се чуди јачини моје душе, јачини, која ми је то писмо диктирала, али му се чини, да ја крај свега тога нећу то писмо отправити, и сверовао ми је тек тада, када га замолих, да га он сам затвори и однесе на погату. Писмо то оде, али од Војислава ми не стиже одговор. С почетка сам мислила, да га моје писмо није нагало, али касније се уверих, да ме је разумео, и нагаао за добро, да ми нигата не одговори. Шта сам онда поднела, знам само ја и онај горе. У то време ми је Павлово другатво било најмилије, јер сам само с њим могла поверљиво разговарати. А он се са мном бавио врло много, и морам признати, да ме је његово са-