Stražilovo

Б р . 21.

СТРАЖИЛОВО

327

која није никад никоме на жао учинила; на пијаци зањушкао убоги пинч касапницу,... та, познајете оног злопака; и тај злопак баци за пинчем нож. да је једва утекао. Госпођа предстојниковица падне у несвест због тог нападаја. Верујте ми, господо, без самокреса не идем ни на улицу. Ти су људи пресурови." „Па то није нападај на госпођу!" примети судац „Суровост је, ако није нападај!" љути се Руда. „И ја би тог пинча гурнуо, да ми се приближио!" примети адјункт, палећи цигару. ,/Го је лепа сигурност!" рече конциписта подругљиво и гурну свој самокрес. „Метите ви то оружје на страну, мили мој, па ћемо бити сигурнији, јер чини ми се, да је набито," подсмехну се адјункт. Остали прснуше у смех, а пл. Руда, и ако иреко воље, обеси самокрес на зид. „Хоће ли предстојниковица можда тужити ради увреде части ?" запита бележник пецкајући. „Части свог пинча!" дода Еорен, који је досад слушао мирно разговор. Руда би био одговорио љутито, да судац не предупреди даље боцкање примедбом: „ Стојте, господо! Нешто ново. Шта је са изборима? Расписани су, и за*четир недеље ево их. Ко је кандидат?" „Где? Код нас? Кандидата има довољно, али шта помазке, кад не бирамо сами, и кад не можемо имати свога," рече порезни надзориик. Руда поносно погледа по друштву, а бележник Копривац обори очи. „Бирајте, кога вам драго, мени је свеједно! Ја не одох на избор!" одби адјункт. „Леп народњак!" ускликну Корен. „Махните ме, драги мој, са својим народњаштвом. Иишите списе словеначки и улошке. Делом, делом покажите, а не тим шупљим фразама," одговори адјункт мало жешће. „Да, па да нам их вратите, а?" „Покушајте!" „До ђавола! Опет се здрпили!" упаде судац. ,,'Га, говорите једанпут мирно , паметно!. .. Но, ево и трећег, сад ће бити русваја!" Ово се последње тицало господина Антуна, који у тај пар ступи у собу. Ретко кад долази ноћу, за то га и поздравише сви зачуђеио. „Е, та чему запиткивања?" одговори он и седе норед Корена. „Треба, да и ја чујем што ново; господо, знам, да сте пуни новости." „Аха, господина Антуна већ тиште — избори!" подбоде адјункт.

„Свакако сте каљда већ изабрали кандидата?" запита млади духовник. „Разуме се! Наш господин адјункт има највише наде!" поруга се Корен. „Мир, мир! Не боцкајте се!" упаде судац. „Добро да сте дошли, господине Антуне! Ја и сам желим, да се договоримо о кандидату. Без шале, господо, ствар је озбиљна, а последња је наша; за што, дакле, да не говоримо?" „То је паметно, господине суче!" потврди капелан. „Наше је место велико, и порадимо ли сложно, ми одлучујемо. Изаберимо свог човека и предложимо га средишном одбору; презрети нас не сме!" „Господо, и ја мислим тако! Но треба да с-е договоримо у неколико с владом", примети пл. Руда. „Аха!" јави се Корен. Једини се адјункт мало насмешио, а остала господа чинила се, као да нису ни чула тај усклик. „Ја мислим, да има томе и доцније времена!" упаде бележник. „Како вас је воља!" одговори Руда замерајући и мрдне раменима. „ Господо, то не спада на нас! 0 том нека одлучује средишни одбор," узе опет судац реч. „Погледајмо око себе! Кога кандидујемо ? Што да идемо около кбре па на мала врата, кад, као што сам уверен, има и међу нама, који би нас умео ваљано заступати у сабору. Треба нам нових друмова, треба да подигнемо нову школу, а треба, богме, на пут стати и поплавама у Дреновској долини. На послетку — не заборавите и железнице! Сабор ће повести говор о тој ствари, дакле, пазимо, да изаберемо таква посланика, који познаје наше прилике и одношаје." Корен гурка испод стола свог суседа, господина Антуна. Сви осећају, да је сучев говор неки кандидатски говор, али речи његове не могу да их одушеве. „ЈГибералац не сме бити!" истаче се капелан. „Та, мили мој, сви смо ми клерикалци!" насмехну се адјункт. „Народњак, одлучно народњак мора бити!" упаде Корен. „Та сви смо ми народњаци!" дода адјункт. Сви ударише у смех осим Корена и капелана. „Кандидујте ви, господине суче!" примети порезни надзорник, кад се утишао смех. „Шта вам пада на памет! Времена немам, времена, — па шта ћу?" Рече судац то тако, како су сви осетили, да не одбија предлог. „Или господин бележник!" продужи надзорник хладнокрвно. „Ха-ха!" засмеја се Копривац усиљено, а не вели ни „да" ни „не".