Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Бг. 21.

Господо, чудим се, да се не сећате човека, који је најдостојнији, да му понудимо посланство свог краја", умеша се Корен. „Зар сте заборавили др. Храста? Ја не знам бољег посланика! Знате ли можда ви? „Не знам, како ћемо с њим?" рече судад. Што се нас тиче, . .. али биће му другде противни." „Свештенство је нротив њега", потврди господин Антун; „сувише је либералан!" „А мало прерадикалан!" примети Руда. „А, тако! А ви бирајте онда нредстојникова нинча, који репрезентује јавну сигурност, — или тебе, драги Антуне! Живио !" „Живио господин Антун!" приста адјуикт и подиже чашу. Капелан се није нашао увређеи. „Ја да будем кандидат?" викну оп, а остали онет у смех. „Али чујмо, господо. Ја зпам бољег. Љубопитљив сам, шта ћете-о њему рећи? И он нознаје наше прилике, каогод који од нас, и сигуран сам, да ће грађанство радосно примити његову кандидацију !" „ Ко је тај? гракнуше сви у један мах. „Меден, спахија Меден !" Утицај тих речи био је скоро драматичан. Судац и бележиик погледају говорника нлашљиво, адјуикт се засмеја у сав глас а порезни надзорник потеже за чашом, да је нреврну и проли пиво по столу. Корен поскочи и ухвати Антуна за раме, једини Руда пуши мирно своју цигару, као да му није нова капеланова мисао. „Меден! Јеси ли полудио, — шта ли ?" повиче Корен. „То је немшкутар, највећи немшкутар у месту и ... и ..." Хтео је рећи „његова жена" но ућута. „Ко вели, да је немшкутар?" запита капелан. „Зар не долази у иашу читаоницу? Разуме се, не увек, али то не може нико ни захтевати. Кад мозке, он дође!" „Проклета читаоница! Дакле, она ће на послетку постати легитимација свакому, кад се пита о нечијој народној свести, који само један пут завири у њу ?" „0, пријатељу, — иди и ти и твој кандидат у пепеле! Догод сам ја у Борју, и догод будем могао мицатиималим прстом, иећсмо бирати немшкутара!" „А ја велим, да је Меден народњак!" „Ако се вечерас нрепородио! Не, не, пријатељу, махни се тога!" „Господо, ја говорим озбиљно! Меден ће ступити у народни клуб, и — свештенство је за њега!" „А и влада му се неће противити!" умеша се Руда.

„Дакле, ствар је већ готова! Но нричекајте мало; господо, причекајте, и ми смо некоутоме!" новика Корен љутито и удари чашом о стб. „И ја мислим, да не може то бити баш тако без нас!" примети бележник. „Треба сазвати збор бирача!" „Сазовите га!" подсмехну се Антун. „Мени је Меден као и сваки други," рече судац; „но нраво је, да запитамо и бираче, шта опи мисле." „Па и хоћемо!" кличе Корен. „То ће бити изврсно! И опет мало забаве! Хаха !" дода адјункт. „Љубонитљив сам, какав ће бити Меденов кандидатски говор !" „Све за веру, дом и цара, рећи ће; и опда смо готови. Али стрпи се мало драги Аитуне, покидаћу ја те конце. Не познајеш ти још наших варошана!" „Како сте ви то све лепо удесили; канда је ту убрљао прсте и господии конциписта. — А?" „То је наша дужност, господине Корене!" одговори пл. Руда достојанствено. И ако је нало то нитање, ипак пе нође разго"*вор по старом. Свако се устезао од говора. II рВи устаде Корен, а с њим и бележник и опросте се хладно од друштва. „Ја сам већ унапред слутио, да они нешто намерају! Споменуо сам вам о том још на забави код Медеиа. То су лисци! Храста се боје, на хоће да га поткопају, за то се слизао тај капелан са немшкутарима, а с друге стране са нашом владом!" рече Корен, кад се нашли на улици. Ишли су пијацом. „Да, да!" одговори бележпик, према Храстовом стану. „И свако би рад био — кандидат!" опет ће Корен. „Ха-ха!" Бележников смех био је онако исти, као нре у крчми, кад му је попудио надзорник кандидацију. „Храста се боје! То је као свето! Но не због либералности; ту се нешто друго сакрива. На бар зиа капелан, да наш доктор полази цркву можда и више него који други грађанин; либералност је изговор! С друге стране ветар дува. — 0, нознајем ја наше тице. .. Видите, драги, наши се шарани боје штуке, а др. Храст био би та штука међу нашим посланицима. У том грму лежи зец. 0, несретни народе словеначки! Кад једном дахнемо испод тешког немачког притиска, гњечиће нас наше домаће самољубље, леност и завист и она грозна домишљавост —- јер: та, ко је мени раван! И тако немамо виших узора, народност је само средство, а цел је корист. И сва та иаша господа, погледајте их само!