Stražilovo

634

Б р . 40.

смо још у почетку назвали порама. Буктиње немају увек исти положај према пегама. Обично су на западној страни уже, гушће и светлије, на противној пак страни има их више, но нису тако густе. Л\ г аггеп с!е 1а Кие испитивао је фотографиране пеге и дошао је до резултата, да су у највише случајева буктиње на источној страни пега или другим речима — пошто се пеге крећу према западу — буктиње се баш онде појављују, где су мало час биле пеге. А сад да видимо, како постају пеге на сунцу. 1Гре свега морамо загледати мало у сунчеву новршину, у рвегову фотосферу. Кад сунце кроз телескоп погледимо, изгледа нам његова новршина врло неправилна, неравна, као море узбуркано. Кад боље посмотримо изгледа нам попрскана са безбројним дугуљастим зрнцима, од прилике као зрнца од пиринџе, између којих се провлачи као нека тамна, али не сасвим црна мрежа. Фотосфера нам изгледа дакле не као светла основа, на којој су црне тачке, него као црна основа, испрскана небројеним светлим зрнцима. Ово мисли Секи, један од првих авторитета у астрофизици, који се целог века највише бавио испитивањем сунца. Доцније ћемо видити, да ли и други научењаци тако мисле. Мало по мало се уски конци те црне мреже шире, те тако постају поре, које се још већма рашире и изгледају као иеге. Овим се редом обично развијају пеге на сунцу. — Бреме, које је потребно, да се једна пега развије, врло је различно, но никад се не указују пеге напрасно. — У први мах се двор не види око језгра, доцније се тек укаже и двор, те мало но мало добија исти облик, као и језгро. Онај део двора, који граничи језгром, дакле унутрашњи део, много је светлији од оног дела, који граничи фотосфером, тако да чест > пега изгледа, као да се састоји из два мало тамнија концентрична прстена. Још најстарији посматрачи примећавали су, да неге, које се брзо развију, брзо и нестану. Неке постају сасвим на површини сунчевој, а неке се развијају разним револуцијама из саме унутрашње масе сунчеве. Ове последње дуже трају, често се и обнављају. Бише пута чини нам се, као да се пега разделила на двоје. То бива овако. У близини једне пеге образује се ново језгро, па ако се брзо креће, удаљује се све већма од оне прве пеге, те нам се чини, е се пега једна располовила. Али не ретко се баш у истини пега раздели и то бива врло просто. Један део светле фотосферине материје проспе се по језгру и иодели га у више делова. Тако добијамо мост или ватрене језике, који изгледају као широке, светле траке по језгру пега. Стари су мислили, е су нега чврста кора, те су овај мало час споменути појав тумачили тако, да се та чврста

кора распада. Обично нре него што пеге сасвим нестане, иодели се она у више делова. Запитајмо се сад, да ли се пеге могу само са сунцем кретати или се могу и самостално по сунцу кретати. Већ то, што смо до сад рекли, да се пеге мењају и деле, уверава нас о њиховом самосталном кретању. Но да ли код пега осим овог случајног и нередовног кретања има још какво, које би ишло правилно, по неком извесном закону? Ово је питање од врло велике важности. Ми смо већ споменули, да је кретање пега научењаке нрво довело на ту мисао, да се сунце окреће око осовине и да привидно кретање пега није ништа друго, до ли стварно кретање сунца. Но како се пеге још и самостално фактично крећу, то пастаје неописана тешкоћа, како да се прорачуна време, које треба сунцу, да се окрене око осовине. Тешкоћа се састоји у томе, што ми видимо резултујуће кретање сунчева окретања и самосталног кретања пега по сунчевој површини. Утицај самосталног кретања неге ваља дакле из тог резултујућег кретања елиминирати. Али како? Без сумње тако, ако се најпре пронађу закони, по којима се пеге самостално крећу. И заиста посматрањем врло много пега на једаред пронађени су ти закони. Ми се нећемо упуштати у излагање истих, јер би се морали послужити математиком, него ћемо само толико рећи, да се пеге крећу делом прогресивно, паралелно са сунчевим екватором, делом одвесно на том правцу, дакле према екватору или према половима. У регијонима око полова бива ово кретање скоро једино према полу. Још ћемо напоменути, да се пеге у фази развића свога на једаред почну крећати већом брзином у оном правцу, у ком се сунце окреће. Научењаци се трудили, да кретање пега протумаче. Неки, који су држали, да је у центруму сунца испод фотосфере црно језгро, испоређивали су кретање пега са пасатним ветровима на земљи. Пасатни ветрови на земљи, који на северној хемисфери са северо-истока, на јужној са југо-запада дувају, јесу резултат сунчане топлоте у тропским пределима и окретања земљина око осовине. Такву циркулацију замишљали су они и у сунчевој атмосфери. — Нећемо да испитујемо, да ли је у сунцу могућа таква циркулација, с погледом на то, да сунце нема таквог тела, које би га у екваторијалним пределима вигае загревало но у поларним, као .што ми такво тело имамо у сунцу, нећемо — велим — да то испитујемо, јер би нас мало даље одвело од ствари, него ћемо рећи, да се таквом хипотезом не да никако разјаснити факат, да се пеге на екватору већом брзином крећу, него у регијонима више и ниже екватора. — А убрзано кретање пега у фази њи-