Stražilovo

730

СТРАЖИЛОВО

то кад је слозкен са ни, па пред таки обдик кад дође предлог, онда се врши нравило на њиме онако исто, какво смо видели код неодређених сложених са ни прономина. Ово је правило исто и у старом словенском језику: пи о №лмном1>жб слокесс, 1ох. МЈк!.. — Па тако је и у старом српском језику: ни оу ГедномБ селћ, — Дан. речн.; ни за једанвини оузрокг,, — Дан. речн. — Па тако је и у данашњем језику српском: Да таке лепоте није било ни у једнога цара, — Срп. прип.; Кад се то разгласи по свету, стану је просити многи цареви и краљеви, али она није хтела поћи ни заједнога, јер ни један није могао погодити њезиних белега, — Срп.прип. од В. К , 255. На нослетку има се споменути јоиг, да, кад ни са заменицом не показује само порицање, него кад ни са заменицом показује противан појам од исте заменице кад је без ни, онда се ни од заменице не одваја предлогом, него нредлог долази пред заменицу нераздвојену од ни, н. н. Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа. Кад све ово саберемо, што смо до сад споменули, онда да богме излази, да неће добро битп, што се пише у југославенском речнику и п1јес1по$а р18са, и пЈјеЛпот гјеспхки. 2.) У Кјестки ћггеЉко^а Ш вгрвко^а јеиГка, у шестом свеску, гато га је обрадио г. II. Будмани, стоји на стр. 264.: Оапевк! ос! па,гос1по§а Јшепа 1 )апеи Ш Сапег, којети пета ро(л т гс1с. И овде бих рекао, да се не може приден данеш/си доводити од Динез, него само од Данеж. За Данеж има потврде, а за Данез нема, као што каже и сам г. Будмани. Да>шк долази од талијан. Данезе. Да видимо дакле, може ли се доводити данешки од Данез ? Нискава слова ц, з, с не стоје међу собом наједнако, што се тиче њихова претварања у непчана ч, ж, ш, као што међу собом сгоје наједнако грлена к. г, х, што се тиче њихова претварања у ч, ж, ш. — Тако се ц мења на ч у свима оним случајевима, у којима се и к мења на ч, н. п.: оче од отац, магарче од магарац, старче од старац, немачки, срдачан, отачанство, светачац, старачац ОД старац, и т. д. — ПГтб се тиче з, ту ваља разликовати, као што каже Миклошић, з, које је младога постанка, које је поникло на словенском земљишту, и з, које је прасловенско или боље иредсловенско (уог^алпксћ). Од млађега постанка имамо у српском језику две речи, а то су кнез и витез, које имају у иок. једиине кнеже, витеже. С променом з на ж долазе још ови облици: кнежев, кнежен>е, кнежина, кнежити, кнежити се, кнештво, витештво, витешки. Као што се, дакле, г мења на ж у одређеним приликама, тако се исто и у овим речима з мења на ж, а тим

открива своје порекло од г. И заиста у старом слов. језику каже се и к н д г т> место к т. н д \ I.; а у српском језику имамо облик кнегиња. За то, што је у овим речима з постало од г, за то се и мења у одређеним приликама. з на ж, као што се и г мења на ж. Тако исто и витез доводи своје з од г. 8а1'агјк 1ићг1: имт.луј , аиГ <1еп с!ет ТгећеПтв РоШо а1з ипс! <1ет 81<1о111и8 АроШпапв 80 лу1е с1ет АигеНив УЈс1;ог а1з Бекапп^еп, пасћ ве1пег Ап81сћ1; §'о1;1118сће11, бЈатт гигиск, луе1сћег уоп <1сг Кш1;е <1ез БаНШзсћеп Мсегез 111 Уег1зтс1ип§ 1111!; апс1егп с!еи1»сћеп бШттеп 1111 Ј. 269. етеп 7јо.% јш гбт18сће Кс1сћ ип1;егпаћт. Мап капп аиећ ап сНе ШИп^е Аепкеп, сће уот 13. Јаћгћ. ап — в1е лгегс1сп хпегв1; 111 етег ТЈгкипЈе уоп 1299. егтгаћп1; а!в Уогпећт81;е ет^ећогепе Ес11е Јез 8ат1ап <1е8, ак Кге1с ипс1 а1н .1 МешДеиЈе ск« с!еи1»сћеп Огс1еп8 111 Ргеи88еп уогкоттеп. 1)а8 араге АиАгеИеп Је8 ДУог1ев !:ит,Л71. 111 с1сп 81аУ18сћеп 8ргасћеп 8сће1п1; Гиг сНе 1е121еге, сНе а11^стеше Усг1)ге11ип§; с1е88еЊеп 1иг сНе ег81;еге Хшаттеп81;е11ш1§; тлх зргесћеп. (Вид.: Кгетс!лубг!ег од Миклошића, стр. 64.). Дакле види се и у овој речи, да је з постало од г, за то се и мења у одређеним приликама у ж: витеже, витештво (кнтджћстко), витешки. Али прасловеиско з не мења се на ж у оваким приликама, осим кад дође пред прејотован вокал, за то се каже угурсузе вок. једнине од угурсуз, двиз-ац, брз-ац, воз-ац, где се з не мења на ж, као што се мења г на жуовимречима: незнабож-ац, двонож-ац, рож-ац, ковчеж-ац; за то се не мења з на ж ни у овим приликама: аариски, француски, енглески, срески. Хрвати, дакле, греше, што пишу: иаришки, кад доводе ту реч од Париз. Па на послетку мислим, да је погрешно доводити и данешки од Данез, кад све ово знамо, гато смо напред казали. — Што се тиче с, то је оно најбоље задржало свој прасловенски значај, јер се у оваким приликама не претвара у ш. осим ако зањим не долази прејотован вокал. Тако имамо: саасе вокатив једнине од саас и т. д., доносац, лис-ац, нос-ац, арас-ац, квас-ац, богонос-ац, иис-ац, па онда иаски ОД аас, небески, Арбанаски, иотиски, руски, аруски; чудество (ст. слов. уоудесћстио). Из свега овога видимо, да је ц најдоцнијега ностанка, да има свој постанак од к, за то се и слаже у законима гласовним са к са свим. — 3 имамо двојако: доцнијега иостанка, где иостаје од г, за то се п слаже у гласовним законима у споменутим приликама са г, иначе, кад је прастарога постанка, не претвара се у споменутим приликама ни у шта. С је само старијега постанка, за то се не претвара никад у ш, осим кад за њим долази прејотован вокал, као: носити: ношаж, месити: мешати.