Stražilovo

726

СТРАЖИЛОВО

Б р . 46.

Школа се прометну у вајат учитељеве домаћиде. По скамијама се наређала корита и лонци. Еатедра претрпана старим хаљинама. Господин учитељ легао одмах после испита у одар. Зима му тресе цело тело, а на пољу врућина, да човеку мозак провре. Само што чула за то Мара, дотрчала „свом господину учитељу". Са сузама у сјајним очицама гшта га, шта га боли, гата га тишти. — Ништа, Маро. Проћи ће, —■ одговори Мраз, а дрхће и завија се у дуњу. Марија га јога боље претрпа, на му скуха неки теј од грознице, и даде се у помоћ старој домаћици, која га и здрава једва могаше понеговати. Пред вече позли учитељу и већма. Образи му запламте од ватруштине. — Немојте да задремате, — опомену Мара старицу. •— Ја ћу доћи у јутро рано и рано. Стара донела кудељу и преслицу, па села, да преде. ГЈред учитељевим очима пођоше се причињавати кругови, сад су пшри сад ужи. Преклад се сав узе љуљати као велика каква лађа. Већ . .. већ само што се не изврне. Мраз ђипи и седе. Око њега помрчина. Месец једва пробија иза облака кроз прозор. Из угла се чује тихо дисање старе домаћице. — Сам, сам, — мисли Мраз, а срце да му пукне од туге. •Још му никад не паде самоћа тако тешко. Науми, да одмах сутра пошаље по сестру Калинку. Глава се осети лакша, бунило се поутиша, али у души му букну то већи бол. Та нежна погажена душа. још у развитку, на једаред се разави, узлети из низине. II а онда заглушена, притиснута паде у гробну жалост. Нарав му, врло осећајна, уљуља се околином у мир и унилост. Она још није била, да кажемо, узаврела. Веле, да су нашли у развалинама Херкуланским млада вина, јерметички затворена. И остало је слатко, и кад су га нашли. Чим осети божје сунце, поче да кисне. Душу учитељеву истргоше на божје сунце дивне очи девојачке из развалина његова живота. Њене пуначке јагодне уснице вргоше ју у вечну ноћ ... Пред ограду господскога двора стадоше кола. Из кола изађе стари и млади Ореховљански. Цела породица истрчала на двор. Драгутин одмахну руком, кад му се жена залети, да га загрли. Отац и син уђу у преклад, а нит гатб говоре иит роморе. На лицу им се види певоља. — Говорите! Шта је било ? — наваљује на њих тетка Лидија.

Драгутииу паде поглед на лик брата његова на столу. — Ал нас превари! — рече. — Дајте га оковати у златан оквир. — Моп с116,11, топ сНеи, — зајаука Ореховљанска. — Шта мислите, татап, ко је наследник стричев? — Ко? — викну и Ореховљанска и Лидија и Ернест као из једног грла. — Мара Бохункина, — избаци Драгутин и насмеја се нервозно. — Приход има брати отац, — иође Аврел, да поутепш пренеражену дружину. — До њене удаје. А донде је морамо примити у наш дом, у наш род, исхранити је и увести у свет. Иначе све пада болници. — Оно паорче! — цикну Лујза. — Нигда! Нигда ! — Једном речју, игру смо изгубили, — уздахну Драгутин. — Тај нико! Тај одрод! — пуца Талијанка. — Јесам ли ја увек говорила, да је он нико ? ! додаје Ореховљанска. — Та опорука не вреди. Ту смо ми, његов род! Ту си ти, његов рођени брат! — Хм! — слеже Аврел раменима. — Стриц ноклања своје имање; па ко му може ускратити? Јован Ореховљански поткрепио је своју последњу вољу тим, што је Адаму Бохунци обвезан вечитом благодарношћу, Адам му је једаред живот спасао, верно га послужио. Адам не хтеде никада ништа да прими, те Јован хоће тако бар иосле своје смрти да му се одужи. Ала је то био буран дан за породицу Ореховљанску. Лујза пала у несвест. Стари грди и псује. Тетка куне. Јерма плаче од радости. Сад јој пуче све пред очима. Сад је слободна. Згадила се на Клепера. Он то беше, који је на Мару псе пујдао, на Мару, која јој на једаред постаде ето сестром. Нека песничка воља обузе младо девојче. Побеже из друштва правце Бохунци. Нађе врата затворена. — Где је Мара? — нита жену, која се ту нашла, па пере. — Код господина учитеља, — одговори јој жена, те пери и даље. Јерма полети к учитељу. Мата Мраз блед, снужден, седи у кожној столици. Препаде се Јерма, кад га виде. Препаде се, па заста на вратима. Заборавила, чега је ради дошла. — Шта је вама, господине? — проговори осећајним гласом, на му нриђе ближе, — Ви сте болесии, јако болесни? У учитељу задрхта срце, —- Од куд та срећа, госпођице, да вас још једа-