Stražilovo

Б Р. 46.

СТРАЖИЛОВО

727

ред видим. Нисам мислио, да.ћемо се кадгод састати. Ви сте тако добри! У појединим речима учитељевима види се љубав, жарка, бескрајна љубав. Као муња ироле.ти девојчету кроз главу чудна мисао. Пође ближе. иа се загледа учитељу у лице, у очи. Како тих, свечан мир трепти на њему! Је ли то први знак онога вечнога мира ? Сети се живо свију иризора ... Поче да разумева све јасније скромио понашање његово. Поче да познаје његово стање, његову болест . . . — Како богато срце имате, пријатељу мој! прошапута Јерма спуштене главе.

Уђе Мара. Јерма уздрхталим гласом каза девојчету радосну новост и загрли је. Марија не може да је разуме. Госпођичини је пољупци пеку. Учитељ зна, како је живио Јован Ореховљански с Адамом Бохунком. Ако се овом сад гласу и зачудио, уверио се у правди. Красна душа Јермина сину му у свој својој лепоти пред очима. Дође му Јерма као звезда, која се чини, као да нам се приближава, а често замакне у тамном азурном небу. Глава му клону на столицу, очи се затворише. Прави мртвац! (Наетавиће се.)

0 КНЕЗУ РАСНРАВЉА (Нас Поменух горе повељу, којом је „самодржавни по милости божијој Стефан кнез Лазар и господин" потврдио простагме и законе, што су Дубровчанима прва господа српска и цар Стефан записали. И у тој повељи, писаној 9. Јануара 6895.—1387. г. у славном граду господства му, у Крушевцу, иише кнез Лазар: »К иостдкн 1.1 с (милост божија) господпнл ^емлн сркпскон ii ii 0 м 0 0 ii 10 ii стрднлм П0Д8НДВСШ1М1." и одређује у њој и то: »Н дко сс рд^вше дрико дквронауко в П р н м о |> н 10, 8 к л а д л н и 10 господетвд м п, коп н: г;д|(0111> внш. цд то^н 8 пр^ке господе н 8 џдрд Стефдид, т1./,н згдкош. дд н:стћ н сћдд"; — н ^д трвгоке НОМОрСКб, КОН С8 8 влдддшо господствд мн, н слдиш|е, каде еа бнлн тркгоке 8 п(н.ке госноде н слднш |ђ 8 1 |дрд Стефднд, Т8де ?н дд С8 н с1 .дд, д ннде ннгде дд не б8д8. На печату Лазареве Раваничке хрисовуље гласи иатпис: ■ Ит. хсд сд влдгокернн книт. Л д ^ дјп , гнт. кт.сој срвскон н номорје ^емлн" Г. М. Валтровић приметио је у Старинару II. 123. и то, да у других Лазаревих титула и потписа не спомиње се „ иоморге". Примедба та, као што видисмо, не стоји; и ако се кнез Лазар у ранијим својим повељама од г. 1380. и 1381. не зове господином „поморшо" али у повељи од год. 1387. не само да се тако ггише већ и одређује у погледу „поморија" и „поморских тргова и сланица", које су биле у његовом владању. Само годииу дана старија је од те повеље Лазареве повеља ђурђа Срацимировића Балшпћа, писана 27. јан. 1386. под Скадром, којом он као „самодрвжавни господинб всои зетскои и поморскои земли" потврђује Дубровчаном повеље, које су имали с господом српском и с господином и родитељем му Срацимиром и с ђурђем и с Балшом.

ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. вак.) Кад с.е дакле киез Лазар назива у повељи својој од 9. јан. 1387. господин иоморију и одређује у њој у погледу поморија, које је у његовом владању, и у погледу тргова поморских и сланица, шта се онда из те Лазареве повеље мора извести? Не мора ли се извести то, да се ђурађ Срацимировић Балшић, који се у почетку год. 1386. (а тада је и преузео владу у Зети после смрти стрица свога Балше Балшића, који је у јесен год. 1385. погинуо у боју с Турцима на Војуши у Албанији) пише и назива самодржавним господином свој зетској и поморској земљи, још те исте 1386. год. покорио српском господину кнезу Лазару и признао га за старијега, или да му је бар уступио један део приморја тако, да је кнез Лазар могао у почетку год. 1387., кад је може бити баш тим поводом потврђивао Дубровчанима старе њихове привилеђије, могао рећи: „у ириМ0 РЈУ> У владању господства ми". Још у почетку ове расправе рекао сам, да је трећа кћи кнеза Лазара, по имену Јелена, дана у Зету за ђурђа, сина Срацимира Балшића око 1386. и 1387. г. и то исто повторио сам у том истом одсеку I. рекавши, да је кнез Лазар поменуту кћер удао за ђурђа или 1386. или најдаље 1387. године (Гласник Х1ЛХ. 212.). На тој страни и у тој књизи Гласника вели г. Чеда Мијатовић : „Катастрофа стрица ђурђева и опасност од Турака упућивала је ђурђа на политику помирљивости према суседима. — Потреба ђурђева, да завеже добре одношаје са свима суседима, сусрела се с мудром политиком, којом кнез Лазар из Крушевца гледаше, да сву српску господу измири и уједини у велику једну акцију противу Турака. Лазар је већ тада радио на своме великом патријотском плаиу. Он је већ с Балшом Балшићем