Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

бр. 2.

неком беличастом покожицом, која беше и беља и испупченија на зеницама. Он беше мртав . . . — Што бар ко не донесе ракије? — Што не идеш, Митре? Митар оде и врати се с бардаком у рукама. — Бог да му душу 'прости! — Бог да му душу 'прости! . . . — 'Оћеш ти, учо?

— Нећу . . . И одох. По позиву власти лекар са једним чииовником дође и прегледа мртваца. Рече, да је умрво од удара (капље), али сељаци веле, да је од ракије. Кроз недељу дана Љубана заборавише, као да га нигда није ни било . . . Такав је свет!

=с<Зб83)®Е38е>о=-

Ж У Д Њ А. (нарциса жмиховска.)

а ми је зими цвећа иролетњега, А кад од цвећа мири лука цела, Зажелим јоште струк ђурђица бела, А са ђурђицом пахуљицу снега.

Жеља ми жива моме браци лета, А кад сам с братом, тражим тебе где си, А кад сам с тобом, Бога на иебеси', А кад сам с Вогом, зажелим се света.

И зло и добро, грех мој с врлинама, И за чим гинем, и чега се бојим, И мисли моје, с молитвама мојим, И цео живот, све је жудња сама.

Гајко.

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ!

приповетка и 3 с ПРВИ II. ц, ата Јаковљевићка села, као обично недељом ■*и свецем носле подне, кад посвршава послове по кући, нред свој дућан. Скрстила руке, па гледа, ко пролази улицом. Дође јој од пре редовно и госпођа Рашићка, те разговарају, на прилику, о врту, о живини и тако што, чему је кад време. Али госпође Јелисавете нема од неко доба, па, ево, ни данас. Е, па тако седи сека Ката, као што је друге у Брајковцу зову, сама. Седи, па, као што то бива, кад је човек сам, развеле јој се мисли, Б:>же, на све стране, а све за њеном децом и својом невољом. Госпођа Ката остала без мужа пре пет шест година. Најстарији син јој, Јован, био већ у ио гимназије. Женско дете у седмој осмој ли годиници. А најмлађе, син јој, тек се родило; није оца ни запамтило. Шта ће удовица с троје деце, а у толиком добру ? Остао, до душе, леп иметак после Игњата Јаковљевића. Но то треба радити и бар одржати. Да извади Јована из школе? Да га с по пута скрене; на „да извади можда свом рођеном детету очи из главе?" На иреудају неје ни помишљала већидеце ради; а, дакако, још је била држећа и млада доста. Не би ништа. Засуци рукаве, па, што кажу, у се и...

р п с к 0 г а ж и в о т а. ДЕО, И госпођа Ката одби толике општинске бележнике и сеоске трговце, па одржа све, што остало после Игњата. Ако Бог да, даће и најмлађег сина у школе. А неје рада, ни кћер да уда у село. Вели: „Село ти је тек село." Ето, она се родила и одрасла на селу, па најволи, да и умре ту; али никад неје марила, да јој се и једно дете мора везати за село. Не ће се кућа Гојковића ископати, док је унучади чика-Пере Гојковића; а нрославиће се име Игњата Јаковљевића, док је његове деце. „Кућа је," вели, „жив човек, не цигља ии набој; а жива је кућа најтрајнија и најславнија. Живи Бога хвале!" Најпосле, увмора ли бити, остаће или мезимац на дедину темељу ; или ће пустити зета у кућу, као и њен отац, па како Бог да. Тек док је ње живе, не пушта узда из руку. Јован нек иде својим путом. „Некбудегоснодин, да се ие пати!" Шат буде помоћпик и заштитник удовој матери, сестрама и брату, док ови сами не стану на своје ноге. То су најмилије мисли госпођа-Катине, па око тога се врзу, ето, и сад но толики и толики пут. Него почела већ да се једи. Све се разишло од куће: и деца и девојка и слуга. А већ и краве ће доћи скоро из ноља, па и по дворишту треба којешта поспремати.