Stražilovo

Б р . 2.

— 'Оћеш вечерати? — Море. каква вечера! . . . Вечерај ти, ја сам мртав уморан. — На скини се бар. — После. И заснах . . . Сањам, да сам у једној лепој башти, па као та башта окружена китњастим брежуљцима. Сунце сија и греје, а мене подузела нека милина, иа раскопчавам прслук, да се надишем ове свежине и цветног мириса . . . Шарене птичице нролећу и цвркућу, а плави, црвени и бели лептирићи падају на цвеће око мене ... Ја као смотрим на врху једног брежуљка лепу кајсију, окићену родом, и пођем да узаберем. Али ми се нешто не да, да узиђем. Бацим жудан поглед тамо и смотрим Љубана, где стоји крај ње. Питам га, како се могао он попети, а он се насмеја, па ми рече: — Ја јако могу све! — Па ти не муташ?! — питах га изненађен. — Јок! Јако више нисам ни сакат, ево види! И ноказа ми обе руке, и пође право. Ја се зачудим, а он се насмеја и запева, а глас му беше умиљат . . . ■— Устај, па скини хаљине, — рече ми жена. Ја се тргох. — Шта велиш? — упитах. — Устани, те свуци одело. Ја устанем. Извадим часовник и погледам. Једанаест! Изађем на поље . . . Холујина беше ирестала, небо се уведрило, а мраз стегао... Снег клиза испод мојих ногу као сух песак; по небу »плови« пун месец, а звезде се осуле оретко па трепере, као да и оне дрхћу од мраза. Тишина велика, она зимња тишина, где не чујеш ни лавежа паса ни цвркута тица; само чујеш неке нејасне звуке, које као да сама земља пушта или као да дрво дрвету говори. То је говор природе, којега ми смртни не можемо разумети .. . Вратим се у собу и легнем . . . * * * Устао сам рано, па како беше хладно, опет легнем у постељу. Пошто сам мало читао, изађем, да се умијем. — Знаш, шта је ново ? — запитаће ме послужитељ. ' — Шта ? — Љубан страд'о. — Шта велиш ? !

—. Љубан страд'о. — Кад? — Ноћас. —- Како? — Смрз'о се. — Ко ти каже? — Кнешчић. Оде, да јави кмету. —■ Ама не може бити? — Бога ми! — А где се смрзао? — Бант у јарузи Баталашкој. — Еј, весели Љубане! — рекох. — Био — вели — код Митра, тамо пио код казана, па онда се крен'о кући и тако страд'о . . . Дође и кмет, те ми он исприча. А ја њему, како сам га нашао у Баталагама. — 'Оћеш ићи да видимо ? — пита ме кмет. — Хоћу. И тако се нас два кренемо. Још по .из далека види се то. Око њега се скупило сељака. Ту му беше и брат. — Што је то? —- пита кмет. — Ама, ет' ви'ш . . . Љубан возн'о, бог да га прости! — Шта ли му је то могло бити? — А ракија, брате! — рече један. — Ракија, бога ми! — рече Митар. Велим ја њемукар синоћ: »Немој ти ићи, Љубане, и ако се изведрило!« Ал он кидис'о: »'Оћу«, вели, »'оћу.« А овамо пијан ка' клин! . . . — Ј&! — рече други сељак. — Баш је био зорли пијан! — Море, што је то, — рече трећи, неки шаљивчина, — него видиш ти, како је он нама лепо просинорио, глава у ваљевској, а ноге у шабачкој! Сви се засмејаше то • досеци. Баталаге су у ваљевском округу а Свилеува у шабачком. И ја приђем ближе, да боље иосмотрим веселог Љубаиа . . . Лежи на леђима; глава му на једном брешчићу, и рекао бих, да је ударио главом о жилу једне букве, која беше искочила. Десна му рука на прсима, а лева спуштена поред тела. Штан му испао из руке и лежи поред њега Очи му отворене и гледе у иебо, а лице све помодрило. Модре усне такође отворене. На јарузи се познаваше, где је оклизнуо. Нагнем се нада њ и прихватим га за чело. Као лед ледено. Из отворених уста не бије никакав задај, а непељаве му очи превучене