Stražilovo

818

Б р . 50.

примс, већ нека помишљају на своју старост и на будућност своје деце. „5. Човек, који троши кућанске новце, прави је гад (!) и несрећа. „6. Човек, који злоставља своју жену, јесте кукавица. „7. Срећан ти је човек, који мари за својту, који живи са својима и за своје. „8. Малолетник стоји нод заштитом земаљских закона." (Стр. 178—9.) Лепо; али после овога, и после поуке, како се воде трговачке књиге, како се вуче меница, после банкротства и т. д., ми с нравом можемо да се запитамо: за кога је управо „удешавана" ова књига? За млађе ђаке, или за раденике, занатлије и трговачке калфе? — Место одговора на то питање, додаћемо, да је наше мишљење, да су излишна била и „правила" и „кратки садржај." Излишна и с тога, што се све то понавља у причама. Новећи је низ прича, и њихов је задатак, да објасне и допуне правила. Ириче су главни део књиге; али нису и најленши, као што би требало да буде. Преда мном лежи Мантегацина књига „Теа^а" (Глава), коју је он написао за младиће. Читао сам је у исто доба, кад и Козарчеве „Поуке", па каква грдна разлика! Мантегаца, као и Де Амичис, знао је најзрелија и најозбиљнија питања да заодене лепим приповедачким рухом, те је и старо и младо чита у највећој сласти. Признајемо, да је у оиште за децу тешко писати, особито тенденцијозне књиге; али се треба промучити, а ко не може, тај не треба ни да пише. Књиге, као што је ова Козарчева, треба да су писане лако, лепим слогом и лепим језиком. Тенденцију треба прикрити појетским плаштом, треба, као што Тасо вели: „. . . а11'е§го &псга1 рог»1ато азрегзг „I)! вуауе Нсог огН (1е1 уаео „8иссћ1 атап т§аппа(;о ег ћеуе „Е <Ја11' :т§'аппо вио уИза Нсеуе." Да, треба му чашу, у којој је за њега горак лек, засладити, па ће он преварен то попити, а превара та повратиће му живот. Тако и у овим приноветкама, никада не треба допустити да тенденција превлада. Разним занимљивим епизодама треба дете заинтересовати за причу, и он је прочита, позабави с-е, а из ње нешто научи. Овакве књиге треба да буду забавне, треба их омилити деци, треба да онај час, кад се овај предмет предаје, деци буде најпријатнији, с тога и осудисмо „правила" и „кратак садржај" у Козарчевој књизи. Из истих разлога не можемо похвалити ни приче. Две су главне мане овим причама. Прво, што то и нису никакве приче, јер у њима, осим тенденције, нема ништа друго. (Срећан

изузетак чини само ирича „Дед Миленко и његов иоследник" , која заслужује сваку пажњу и признање). Друго, што је многим од тих прича такав садржај, да ће му се насмејати и најнаивнији ђак, који иоле зна своју отаџбину. Прерађивати неко дело, врло је тешка ствар у онште, а понајтеже је опет прерађивати она дела, која на себи носе печат народносни. Ту треба пазити, да се пренесе оно, што је иодесно за народ, коме се намењује; треба изоставити све оно, што се коси са обичајима и установама народа, укоји се преноси, једном речи, треба имати пред очима народ, за који се прерађује и удешава књига. Међу тим многи мисле, да се цела прерада састоји у томе, што ће се страна имена и вароши заменити српскима. У ову је погрешку упао и Козарац. У његовој књизи ћете наћи много којешта, што је за Француску и Французе оправдано, и што је код њих узакоњено, док је код нас Срба са свим противно. Можда у Француској царинарнице и лепе беле марке на путнички пртљаг, пошто га нрегледају; али код иаших царинарница то још није уобичајено. Но ово је ситница. Има друга много крупнија бесмислица. — У Француској, а и у Италији, врше се избори посланика ио листама, и ЈГалоа је, пишући књигу за Французе, згодном ириликом уплео и те листе, а Козарац, не водећи нимало пажње о нашим законима о избору, прича својим „младим читаоцима", како и у Србији Јованча Дончевић гласа по листи! . . . Ко не верује. ево му нека чита: „ У каквој ли ће бити неприлици онога дана, када буде први пут ишао на скупштинско или општинско биралиште! Неће умети ни име да затшше кандидату, кога буде бирао. Десиће му се, што се десило једном моме познанику, неписменоме бирачу Јованчи Дончевићу. „Да би попунио изборну листу, обрати сеонједнога дана једноме своме другу. Овај, пун неумесне шале, напише на лисци: Глуиан, и сам разнесе по селу шта је урадио. „Кад су у вече бројали гласове, сви су гласачи били ту, па и Јованче. „Председник прочита лиску ..." (стр. 13. III.) Боже мој, а ми у Србији (осим окружних вароши), бирамо посланике преко новереника! . . . Али ко зна, можда је Козарац предвиђао промену устава, па помислио, да ће нов устав узаконити изборе по листама, те да ова књига буде сувремена и за доцнија покољења ! —• Оваквих примера могли би још навести; али на што нам то, кад је књига ова и тако награђена из Коларчевог фонда ?! . . Да се баш и насмејемо избору по листама; да опростимо, што г. Рајко Станић има неку велику