Stražilovo

806

СТРАЖИЛОВО

Б р . 50.

да му није мржа капљица него меника, јер му је нос ка' паприка. — Ликар! понови у себи Бакоња. Дакле је дркла она стара брадата коза, што смо је срили приколаник!? . . . Госиода »запркелаше«, разгледајући манастир. па у неке ударише у грохотан смијех. — А које је претур, а, Дундаче? — Јено она баба! одговори возар, показујући прстом некога безбркога и пристара чачура, плосната лица и кратка носа. — А ко је она губа . . . онај куљеша погурени, без врата, а под носом му десет длака? — Оно је ађунта! — А онај мршави дугоња, онај козји светац? — Јади га знали. . . писар . . . ја ли други какав рувијан! . . . Оца им очина! Колико сам муке видија трчећи прид њима ка' пас!. . . Па барем да ми се напојници надати! . . . У то фратри изађоше на сусрет ; клањају се, рукују се и жагоре сви једанак, па Тетка и Срдар поведоше љекаре к болеснику, а суђа, пристав и писар пођоше с осталим фратрима у трапезарију. — Камо ли торба? запитаће медик, улазећи у ћелију. — Јево је носим! рече опрхо Бакоња. Мачак, Бујас и Лис, који готово цио дан двораху Пирију, измакоше се. Фратри стадоше с једне стране кревета, љекар с друге, гледајући дуго болесника; на му опипа стопе, стегна, трбух, ожичицу и груди; па му отвори зажето око, које се склопи, чим маче прсте; па му затвори друго, а оно се опет отвори; па га ухвати иза шаке и извади свој сатић из џепа; па, најпослије напрћи усни, намргоди се и приђе к Тетки. — Је ли он?. . . нагну палцем врху усана. Фра Тетка ћакну језиком; Срдар макну обрвама. У тај мах уђе Вртиреп. — Шта то? — Је ли пијо овај чоек? — Јест, вирама, мало и одвише. — Хм! хм! . . . Т'е, чиниће се, што се може!. . . Дакле вако: вруће опеке на поплате; ладне крпе на груди; то све на измјену! . . . Па 'нда по неколике капљице од неке љекарије, што ћу осгавити — можете ик измијешати с водом и залијевати га жлицом. . . — Често? — Дааааа! . . . Ф-ф !. . . Сваке уре за сад, а ако се освијесги, онда након сваке двије

уре, и тако све помање. А сад! — медик изврну длан и рече нешто талијански, на што фратри обрнуше гвардијана потрбушке и свукоше му гаће . . . Да је ко неколико тренутака прије Бакоњи рекао, е ће се тога црнога дана још чему зачудити, Бакоња не би хтио вјеровати; али кад видје, што редовници учинише од гвардијана, запањи се Бакоња од чуда. Залуду се домишљао, на пгго то; најпрече му се учиње, да ће љекар прислонити ухо на . издушак. Али љекар узе од њега торбу, отвори је, те извади неку дебелу зашиљену цијев, па умочи шиљак у здјелу воде, а потегну к себи неку шипку из цијеви, па утисну шиљак у издушак и штрциу онамо воду. — Вако ћеш му чињети три пута на дап; У ЈУ Т Р°) У подне и у вече! рече му медик, додавпти му штрцаљику. — Ја!? пита Бакоња блијед и уздрхта вас. — Ти, или ко му драго ! прида онај, не обзирући се. — Не би' ја то чинија ни своме ћаћи! . . Љекар га погледа смијући се, а Вртиреп скочи и залијепи га по образу. — Мрш! козару зврљевски! . . Мрш! Ти да ми се размећеш! па га истура из ћелије. Бакоња једва дође к себи од чуда и од јада. А чим се мало разабра, прва му мисао би, да потражи у кујињи онај велики шиљасти нож. па да га утјера у трбух Вртирепу, кад изађе. И заиста пође по нож, али се устави на вратима од трпезарије, гдје грајаху фратри и гости. Како ће између њих? Врати се и стаде шетати тријемом, смишљајући, како би трсио Вртирепа. У то сва три ђака изађоше. — Ајде, Иве, с нами! — Како с вами! ? . . Зар не видисте, шта учипи од мене Вртиреп!? — А шта ћеш му? . . . Ако ћемо право, грубо си одговорија? — Како грубо? . . Зар ја . . — Не лудуј, болан! Зар је срамота чинити лаватив болеснику? . . Та Балеган то чини сваки петнајст дана фра-Тетки, а и мепика је два пута чинија . . . Него ајде с намика. Измолили смо, да нас замине дви слуге до по вечери.А наложиће се ватра овди, у старој мађупници, ди ће приковођани ноћити. А спавати не ће нико вражје мрве ноћас, то се већ разуми . . Дакле, оди! заврши Лис. Бакоња не хтједе, но шеташе даље.