Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

807

Након неколико врнуше се ђаци са слугама, а до мало изађе љекар с Тетком, за њима Срдарина и Вртиреп. Бакоња се укрути; очи му пламћаху. Срдару не умаче то, те се устави крај и задржа друга. — Јеси чуја, Ловре, ниси има' право да га бијеш! Ако икад, то данас није замирита! Па још додаде нешто талијански, на што ће Вртиреп: — Баш, баш, фалија сам! Идак сам и отрован, па не знам шта радим, али јето . . . јего нека ме, Иве, притрпи! Иве удари у плач. Тјешили су га најљепше, докле најзад иољуби руку Вртирепу и пође за њима. У трпезарији послије вечере отвори се разговор, те сва четири ђака збише се па вратима. Безбрки суђа канда бјеше велик шаљивац, јер се сви смијаху, кад он говораше талијански. Куљави пристав климаше главом кад и кад и исиијаше чашу за чашом. Оухи писар хотијаше да покаже, како је размажен, теје ситно јео и сркутао, а гледаше — бож опрости! као госпа од милосрђа. Љекар, одмах послије јела, закурњавио дебелу цигарину, па жмури и куца прсгима по трпези. Говор је најприје био о покрађи. Суђа је причао, да су четири латинске цркве поробљене те зиме: на Врпољцу крај Шибеника, у Петрову пољу, у Чулишићу и негдје у Котарима крај Бенковца. Нагађању не бјеше краја. Спомињаху Миљевчапе, Каличане, Промињане, од онијех. што су ближи Крци. Говорило се о путовима испријека, о зоговима, о хајдучким ортацима, о чети Радекиној, која зимује по Котарима и иза Приморја, а љети се станује по босанским планинама, и допире чак до срби јанске границе. Судац је почешће мијешао и нашки, јер фратри не бјеху најбоље вјешти талијанштини; једини фра Тетка птто говораше лијепо у томе језику, а ос.тали, за невољу, умијаху исказати шта мисле. — Шве на Радека! Шве на Радека. а друга галијота шине краја на његово конто! вели он. А ди је то Радека? . . . Може он аривати ту, ту, ту, па шва мишто? Ето, мој гошподин, шетри колона пандура, што увика шета тамо вамо по Буковиша, по Котаре од једна шела до друга, од монтања до монтања, а Радека нима! — Нима! богме ! рече Срдарина смијући се.

— Нима! корпо де дијо! А колика ше јашпра шпенжа жа шпијуна, која каже пандура: ето Радека! А Радека каже: ето пандура! . . Је тако, мој гошподин? . . . Ја кажа: у Далмашија има педешт хиљади ајдука! Шве диштрет: Жадар, Бенковаш, Оброваш Киштање. Пак: по диштрит Шкрадин, но диштрит Шибеник — то шве ајдуки, вируј мена, гошподин! . . Ту нима римедјо него вишала пјантати на швако пунто! . . Вишала, корпо дела мадона! . . . Преметнуше разговор на болесника. — Дакле, дотуре, ви не можете ништа носигурно рећи? пита Тетка. — Хе, хе, ништа! Може остати, а може и умријети . . . — Чудне мудрости! шапну Бакоња друговима. Мудра ли је ова јарчина ркачка! — То знамо! прихвати Вртиреп, али шта је виша прилика? На то љекар испири дугачак млаз дима, зажмури и поче да објашњује, шта је капља. Каза им, да кад је узета лијева страна тијела, да су онда прсле жиле у мозгу с десне стране. Толико су разумјели, а даље ништа, јер је доктор чисто сам себи говорио, настојећи, да сам себе разумије. Бакоња утуви неку чудну ријеч, коју је онај често понављао . . . Како оно?.. Да: хипе-ремија. Ако буде хиперемија . . . — Ма о'шта долази та проклета болест? пита Наћвар. —. Долази, кад се много једе и много пије, а ништа не ради. — Та-ако! А јесам ли ја подложан? — Разумије се, и ви и сва ова господа ваша браћа, осим онога ! (показа фра-Срдара). .. Калуђери често умиру од капље. То се . . . Дувало га прекиде*: — Је ли прилике, да би се мога' освистити ? — Т'е, може и то бити. Ако буде хиперемија . . . — С врагом и Јеремија! пресјече Дувало. Ми би ради знати, оће ли доћи к себи, да га с богом наредимо. — Ааа, тоо ! новрну подругљиво љекар. То је много важно, то! Ја бик му желијо, да се не освијести, ако има умријети, јер је боље свршити овако . . . Најпослије, све један ђаво! — Све једно јест, што се тиче тила, али Душа . . . — Душа је пуша! ... На: н! прекиде њега папричасти доктор . . . Бог! Душа! Ти-