Stražilovo

808

јем се плаше дјеца! . . . Канда ви вјерујете у те бапске . , . Бакоњи се учиње, да ће се тога часа земља просјести и прогутати манастир! . . . Шта!3ар има учених људи, који не вјерују да има бога и душе! ? . . . И то љекар рече у очи фратрима! ? . . . И на то га нико не ућутка, него се још Тетка и Срдар насмијаше, а свијем осталима би, као да чуше најобичнију ријеч!? — Разумисте ли, шта рече јарац? запита Бакоња дружину, али му се нико не одазва. Послије ријечи љекаревих настаде тајац, па онда суђа и нристав почеше бранити вјеру у онће, а величати католичку на по се. Разумије се, да сви фратри с њима бјеху па једној страни, а доктор сам на другој. Овај јеспрвапорицао све, али кад они почеше пјевати хвале латинству, он стаде бранити православље да боље ве ћаше ни патриара. Кад судија видје, е се људи загријаше, оп вјешто обрну на шалу, те их засмија. Поустајаше. — ЈЗи, господо, изволите лећи, јер вам је то од потрибе послин толиког пута! . . . Ајте, дицо, отпратите господу! рече Тетка. Четири ђака изнијеше запаљене воштанице и испратише госте у двије ћелије, већ приређене за њих; пак сврнуше у стару мађуппицу, гдје гораше велики огањ, а око њега посједало оно десетак прековођана, те се разговарају и пију. Не прође много, дође Балеган. — Камо дијаци? . . . Ајте у цркву, одма'!.. А и ви, људи, изађите, да испратите присветога . . . — А зар га није украло? шапну Бакоња. — Мучи! . . То не триба да чују . . Ајте! ајте! ђаци затекоше фратре гдје се облаче, те и они навукоше стихара и спопадоше дуплијере. Бакоња не бјеше дотле улазио у поробљепу цркву, те кад погледа око себе, свијест му се обрну. Он пође најпрви клепећући звонцем; за њим другови му са дуплијерима; за њима духовници; Тетка је носио свето уље, јер причесне чаше већ не бјеше; за духовницима Балеган и сељаци. Тијем редом, кроз густу помрчину, прођоше авлију, па уза степенице, па тријемом, до гвардијанове ћелије. Фратри и ђаци бобоњаху молитве. Тетка помаза светијем уљем болесникове вјеђе; слијепе очи, нос, образе, груди, стегна и длане. Сви остали фратри редом благословише рукама свога у Исукрсту

брата, па пођоше на опочинак. У ћелији остадоше Тртак и Бобан. ђаци и прековођани скупише се опет у мађупницу, гдје се и Дундак — сам између слугу — обрете. Заметну се разговор, пак се, мало по мало, разграна. Бакоња је спонашао суђу. Дундак стаде причати много о њему, шта га је путем питао и како говори. »И ако ми није било до смија. јопет сам се смија ка' дите! . . Како не ћеш, госпе ти! У нике ме запита: — Жна, ти, ришћаншки поп у Брибир? - Знам, вељу! Добра шовик! вели. Има попија и два шина женшка, два липа, ка' ружа! корпо де дијо!.. Како ви жвате оно пуленто, пгго ше на машло вари, што пгани: фуј, фуј, фуј ? — Да није цицвара, реко ! — Браво ! јешт шишвара ! Попија ми шварило шишваро, поп уби јагњето, а липа вино, шакраменто! — То сте му били у госте? вељу. — Не, била шам у комишијун. Тамо убило шовик! . . . Један младић, кмет манастирски поче и он да казује, како је имао парницу с братом ради дијела. — С почетка бише један ађунта Шибенчанин, који је липо говорија нашки ; али на другој удјенци не би већ њега — свргло га, шта ли — него ова баба. Казујем ја њему, шта је и како је, а он мени све једну, по сто пута једно, ев' овако: — Она жемљиша орапиша, крај они поток, крај они брат, раждилити на шетри егвали поршјони вра ви, ражуми!? — Не разумим, богме, нити је на четри дила! —- Ма како не ражуми? Диваним ја туршко, ебраико о нашко? —- Не вељу ја, да не диваниш нашки, али. . . — Ма рашта нам ћесар дава судце, који нас не разумију? . . . — А оно купи, болан, мисто! Ко да више, нек засиде . . . Бакоња се наслуша свакојака разговора и о свему, што никад не ћаше чути у Зврљеву, пак уморан оде у ћелију и заспа обучен Нробудише га звона: сложило у сва четири. Он, онако траповијесан, искочи на тријем. Не бјеше никога видјети. Оде у мађуиницу, али ни тамо никога. Оде у ћелију гвардијанову, али она празна; кревет лијепо прострт, под ометен све у реду, као да је Пирија изишао у шетњу. Бакоњи се коса накостријеши. иа потече као манит. Срете Мачка, који излажаше из трпезарије. — Шта је? . . Зар је умр'а? Мачак завитла руком и рече: — Изоглавио се!