Stražilovo

Б р . 50.

СТРАЖИЛОВО

809

— А кад? — Таман у цик зоре; па смо одма' нробудиди фратре, и одма' га окупали, присвукли и принили у цркву. Одма' су послати приковођани, да јаве редовницима по жупама. Један је отигаа' у Шибеник с писмом провинцијалу; знаш, трибаће одма изабрати новога гвардијана, а биће ти стриц по сигуро, по сигуро! . . . Други је поша' у Скрадин, да доведе мазала, да поправи свеце иа брзу руку . . . Дониће се и свитњака и кандела из Шибеника . . . Има штете у цркви, знаш колико ? Прико десет иљада талира ... А за Букара се мисли да се утопија, јер га нигди нема. Врази би га знали! ако није приплива'! Бештија! 0 њему се пупо диванило, покле си ти изаша ноћаске из мађупнице . . . А . . . — А ди су лацмани? — Попија је враг и њи'. Јутроске, кадје сунце грануло, отишли су у цркву, на пописали, што је нестало, па попили кафу, па отишли . . . У томе разговору стигоше пред цркву. Гвардијан је лежао на штицама, јер се скриња наручила у Скрадин. Чело главе му стојаху Наћвар и Тетка и чатијаху молитве. Бакоња пољуби мрца у руку, па оде разгледати од олтара до олтара. Из ризнице искочи Бакоња кроз прозор у гробље и стаде њушкати. Нађе једну арбију. Чим је узе у руке, нреблиједи а удари се руком по челу; стајао је као скамењен за неколико, пак тури арбију у кружат и замишљен пође наоколо к новој мађупници. Тамо нађе самога Шкеља, коме цокоћаше зуб о зуб. — Уватила те грозница, је ли? . . А ди су други? — Нема никога. Све отишло тамо амо по села' . . . Бакоња се маши у кружат, али се брзо предомисли, те отиде ћутке у кујину к Балегану, да руча. Ни њему, ни никоме не прого вори о арбији, но је добро кријаше. Већ до подне слеже се бијели свијет у манастир. Од самога рода покојпога Пирије из Загоре бјеше дошло око двадесет, што мушке, што женске чељади. У прве хладове стиже пет фратара, висовачкијех постриженика, са парохија. Бакоња четири њих гледао бјеше и прије, о проштењу, на име: Жвалињу, Пињату (сгрица Чимавичина), Лилића и Било. . . . Али једнога, пекога Муждоњу, први пут видје тада. Бјеше то средовјечан човјек, висок, танак од паса на више, али у сапима широк за двојицу.

На бијаше врљав, велика носа, а горња м; губичина отромбољила се, као стару коњу. У манастиру карабулина, каква се не мож< ни замислити. Пеку се пецива, мијеси хљеб вино се точи. Свијет једнако иридолази. Фратр* чате на измјену, мазало и златар раде по цркви. Сутра дан за рана стиже и провинцијал — старкеља, кола меса и на полак слијеп. Фратри пронијеше Иирију три пута око манастира, па, кад већ бог шћеде, ставише га у земљу. То је било пред подне. Народ руча, пак се разиђе. Манастирска чељад одахну. У иопасна доба, у трпезарији, би избор новога гвардијана. «Ждребја паде на Наћвара,» по пророчеству Мачкову; али тога ради не би никакве славе, једином Бакоњи што кика растијаше, него је, лукавац, крио. Провинцијал исте вечери отиде во своја си. Тај човјек у двадесет и четри уре, што је провео на Висовцу, не изговори зар двадесет и четри ријечи; до душе спавао је барем осамнаест. Фра Муждоња је љубокрвно гледао Бакоњу;једнако је пристајао за њим и шалио се. Бакоња каза то својим друговима, који га с тога узеше у потпрд; повједише му у ухо неке работе, са чеса се он црвенио. И да тај добросретњи фра Муждоња пе крену с оталом четворицом, ћаше се одиста брука догодити, ћаше га Бакоња нагрдити. Па настаде тишина у кући св. Фране; велика тишина, као но ти иза великијех потреса Четвртог или петог јутра нослије укопа јави Шкељо, да су превезли пандури. — Има и' више од десет! вели момак. Фратри, ђаци и све слуге искупише се под брјестове, пред манастиром. — Јето их! викну неко. Дванаест паидура иђаху к њима;једанаест у гомили, а један пред њима. Дивни момци, без два, три! Не зна се, који је од кога прикладнији и стаситији! На свакоме: токе, капоран с пуцама, за пасом чит кубура, у понекога нож; свакоме о рамену ја ли штуц, јал' шешана. — Помози бог! духовници! викну арамбаша, скинувши каиу, на којој беше кита, што му је до рамена досизала. — Помоз' бог! називљу један за другим, њих девет, пак стадоше иза свога главара. Тројица их заређаше да љубе руке фратрима, вичући : «вд,љен Исус !»