Stražilovo

-к? 357 вј-

На тај начии Дервиш ага, Хане дап зааде, дошао је ио иова до очева имања; ерсћа му иослужила иа га и удвојио, не преетајући и^и трагом очевим. Са бваковим поштоваљ*ем и подржаваљем племепитости, која се над свима источњачким в])лииама као висока кула над колибом нодиже, иостиже се још нешто. М остали, сироманшији Турци, који не могу чинити добра и милостиње у оиаком размсру, у каквом их Хане дан чини, ииак развијају тај обичај у себи, а он их оплемењава и чини, да они исти Турци, који су кадри да се најкрвавије свете противницима, кад су у миру, тако су благи и доброкуднИ, триљиви и тако нраштају, да их у тим врлинама ни једатт западњак иадмашити тте може. Баш тога датта, кад сам се ирви нут упозпао са Дервиш-агом, ходао сам беспослен кроз иеке махале, над којима се, са зида на зид' испренлетале стогодишње лозе, нрепуне крунним гроздовима, те ти изгледа, као да идеш нод гроздапим кровом. На мном иђатпе некакав Турчии, носећи са фуруне повелику тепсију са нитом баклавом, а одоздо иама па сус]>ет ишла је са чесме млада Срнкиња и једва се мицала, нод благословепим теретом. Жена нам се склопи с нута и стојећи смерно, док не нрођемо, матпи погледом на тепсију, иа нехотично рече: „Баш лепа пита!" Турчин је заустави: „Чекај, да ти дадем мало!" — Немо ј, ага, жива ти деца, немој кварити. — Нека, снахо, нека! — рече Турчин. Била би грехота да у такоме стању пожелиш а не окуситп. И добродушни Турчии одвали мал не ноловииу ните и даде овој сиротици. М тај обичај провејава кроз свакога моелиманина на Балкану. Не бива никада да се Турчин оглуши на беду ма каковога инсапа; а догоди ли се и то, онда знајте да то и иије Турчин већ поту])чешт Грк, Јерменин, Цинцарин или друга која нација, само Турчин не. I »ера у награду за доброчинства и витешко великодушје на ономе свету иије код н,их врлина језика

већ срца; она је уплетена у сваки и најтајнији кутић душе и срца Турчииова. Хане дан не чини добра хвале ради; јер источњаци осећају, они ретко на глас хвале. То он чини из истипитога милосрђа, које му је у души. А то милоерђе унео је у тт. Коран , то огледало практичног хришћанства. Чудите се томе, али тако је ! Читајте Коран па ћете се и сами уверити. Доброчинство Турчииа могло би се у иословицу ставити, као што је нословична и ђорда његова. Суров у боју, достојанствен и иажљив иа збору, озбиљан у дому, великодушан иаспрам покориог, а сажаљив тта туђе беде, то вам је Турчии. Нема у касаби једне куће, која, својевољно, „севапа" ради, тте издржава но какову просјакињу или сиротицу. Ни један сироматнак пе ће бити без милостиње отиуштен, али оттај главни, кога кућа као свога редовног штићеттика прима, тај има покровитељство куће. Отуда и не видите по улицама иросјака, нити им чујете очајиичке уздисаје, како се извија,]у иад звуцнма песме ситих и напитих домаћииа. Овај обичај иримили смо и ми балкански Срби од Турака. Сећам се, да је у иапту кућу готово свакога дапа долазила нека баба, Стаиа Циганка, која је осим хлеба и Д ])уге ттопуде добијала и ста])ог одела за себе и своје, а у кујни је могла, као Т1 свака гонЛа,, поиити и цриу каву. г Гу тптићеницу нримила је моја мати у наслеђе од своје иокојие мајке. Норед ове просјакиње била је јотп и 1тека сирота старица, којој је, до смрти, панта кућа што од ручка и вечере слала. Ово доброчинство своје растиру Турци чак и иа животиње. Улице су им препуне паса, да их је немогуће избројати, и сваки је нас сит и веоео, а за чудо, нема, случаја да икоји побесни. Такав је Турчии тта спрам коња и тица, у чијим иесмама особито ужива, али тте дао Бог да ће он тичицу извадити из њезииа гнезда, те да јој слободу одузме. А човек, којије нежан према цвећу и ншвотињама, ттије груб на енрам ближњега. То вам је Хане дан. Ко хоће да научи како се прави добра