Stražilovo

-кз 356 к-

Хане дан је титула, коју човек задобија многобројним доброчинствима у своме животу. То је племство срца и душе , које се већма уважава него и само везирство; јер на везиру стоји милост царева, а Хане дан , он је небесни; душа и срце и.егово исиуи.ени су милошћу највишег бића и тешко томе, ко би ма и сенку бацио на Хане-дана. Ои је божји. Горња слика нриказује вам Хане-дана. И иема Турчина, пема власти, која би што одрекла Хане-дахгу, кад оп ламоли, само ако је то у власти дотичних. Раауме се да ни Хаие дап пе ће за певаљала молити и радити, а кад већ замоли, био би грех да му се не учиии. Али да до те иочасти до1)е, Хапе даи мора имати врло илемеиито срце и душу. Он је милостив, номаже сиротињу, удаје сироте, а у његовој је кући као у какву велику хану, чија су врата свакоме отворена. Који год онамо паиђе, може јести, иити, па ако је нутник ијш човек, који мора подуже остати ради послова, може и но два три дана гостити се, а Хане даи пе- само да му ме ће замерити, него ако је сирОмашак нутиик, он ће га још и даривати; а све то за што? Само за то, што у таквим делима својим он види највећу задужбипу, коју својој души и успомени предака иодиже. Доброчинство је милост небеспа; срце је кадијоница божја, а до брочинство пајмириснији тамјан, што се из те кадијонице у нресто Алахов извија; на свако доб]>о дело, што човек на земљи учини, Бог се на небу осмехне. Колико их је богаташа на „нросвећеноме" ЗанаДу, који за живота не дадоше ни Богу тамјана, а кад зачуше, како им иа вратима дома куца рука вечиости, и видеЈпе да не могу са својим благом на онај свет, начинипте се „добродетељии" и оставише све па добре сврхе. Камо да су за живота добра чииили, на ма но смрти њиховој и не заостало ништа! Ово ноштовање Турака наспрам Хаиедана иростире се и па његове сииове. Њих називају: Хапе дан зааде , а то ће рећи : деца добротворева. Нијеникакво чудо, ако и потомци нођу трагом н])едака те и „Хане дан, нааде " ностану Хане дан.

Али бива, да који Хане дан, било услед доброчинства или других пезгодних прилика, осиромаши са свим. Његова деца остану често без игде ичега. Онда је ту на номоћи паша, који, знајући игга је све онај добра ночинио, иотражи на који начни да Хане дан зааде иодигне, Ма какав ногодаи иосао, било у државној служби било ипаче потражио, Хаие дап зааде ће имати ирвен(;тво и пред везирским синовима. Отац Дервиш-агин, Махмудата , био је такођер Хапе дан. Између миогих доброчиистава он је учииио доб]»а и оцу мога доброг пријатеља, Рамиз иагие нрашжог. Ио времеиу Махмуд ага толико осиромаши, да по смрти својој пе остави сину своме у паслеђе ништа друго, осим дугова: на сто хиљада гроша, за које је неки сараФ, Јермеиии, све имање Махмудово као залогу себи узео. Нуне три годиие сиротовао је Дервиш ага, али је триљиво, без роитања, као и сваки д])уги Турчин, сиосио своју сиротињу, задовољавајући се оиим што има. У то време ностадс Рамиз-ианшн отац валијом у Рушчуку. Путујући опамо, задржа се дап-два и у овој касаби, с иамером, да разабере што о Махмуд-аги. Сазиавши, како је Махмуд нрошао, заплака се и нареди да му дозову Јерменина. Нренлашени сараФ долети, као без душе, иред валију и смерно очекиваше да чује, за што га је звао. — Седи! — рече му валија. Јерменин седе. — Зпапг ли што сам те звао V — Не зиам, честити валијо. Дако сам ти што згрешио. Људи смо, а л.удима је Бог грех дао. Буди ми милостив! — Нека! Нека! Ниси ми ништа згрешио, иего хтедох да те нринитам, би ли ми продао за дуг имаи.е Мехмед-агипо. — Хоћу честити нашо, иродаћу ти, за колико ми стоји у залогу. — Добро, а ти иди, донеси танију од имања и нека се наиише на п.ој да је оно Дервиш-агиио и ничије више, јер је све исплаћено. — Е, кад је тако, честити нашо рече сараФ — а ја му онраштам интерес, у двадесет хиљада гроига. Одох да донесем тапију.