Stražilovo

чз 604 к-

столу стеарин-свећом. Свуда је завиривао и све исиитивао.. Ал песрсКа хтеде, да му у том важном тренутку стане на пут нријател.ство, којејејуческлонио. С радосном вриском истрчи пред љега дсчак с лоптом, а за љим се указа бојажљиво, на вратих, Сестрица. Комесар се испрва намршти. Ал одмах му разведри чело нека срећна мисао. — Како је, мали нријане? — повиче весело, узимају4ш лопту из дечакових руку. — А како ви? — одговори дечак, хватајуКи лопту — мама каже, да сте ви иоштен Немац и да вас се нема за што бојати! — Сташе — иовиче сестра — мама није тако рекла, шта ти бунцаш?! Док дође тата— Шта! — одговори одважноСтах, —зариије мама јуче говорила тати, да је господин комесар заиста иоштен Немац, али опет за то треба господина Вацлава превести преко Висле — А како ће господин Вацлав прећи преко Висле, кад је сва засута снегом? — запита хладно комссар. —. За то је тата послао ио ковача, — одговори Стах, — играјући се златним ланчићем комесаревим.

— А шта ће ковач помоћи? — запита опет комесар, — хоће ли донети мехове, па распирити ватру, да истопи снег? — Ех, шта ви говорите — прекине. га весело дечак — ковач зна стазу од ковачннце иреко, на другу страну! Проницави нагон мале девојчице назираше у том братовљевом ћаскању неко зло. Баш хтеде да отрчи матери и да јој то каже, ал ју госиодии комесар задржа иолако. — Свирате ли, госнођице Јадвига, што год на гласовиру? Можда „Г Наппоше (Зе.ч нп§е.«?" — То свирам кад и кад с мамом у четири руке, — одговори с осмехом девојчица. — Па да свирамо оида скупа, док мама не дође! — иредложи комесар и новуче Јадвигу гласовиру. Сад је ли то била мала женска таштипа, да се нохвали нред гостом својим даром,. или само обична послушност према старијем, доста то, да је Јадвига отигала гласовиру. Небеска хармонија тонова разилазила се као несма нраведничка по угловима у салону — и одсудила крваву будућност непознатом човеку!.. Јадвига није ништа матери сномињала! (Наставвће се).

$

ж с

^

Ф КЊИЖЕВНОСТ. Ф

^ * 7 Г 7 ~ Т* сЖз "Ф 4 •"Т* "Т*

МАТИЦА СРПСКА.

ре 67 година иокренуо је новоеадеки професор Ђорђе Магарашевић књижеван зборник „ЈГетоииси сербске" а на годину носле тога (1826) прихвати га, да не тгине, заклада, коју засноваше неколики трговци пештански на заузимање младога Јована Хапића. Тако ,-Детопис" иокрену „Матицу Српску" а „Матица" одржа до данас „ЈГетопис". Као мушки и жеиски цвет иа дрвету оплодише се ове две мисли: мисао о књижевном зборнику и о књижевном друштву, и из њихова загрљаја изви се и одгоји данашња наша „Матица". Полегаше у раку већ многи пасови, који њивљаху „Матицу", а она се јоште држи. И нреко њене главе нрохујаше многе буре, беше кобних часова, кад јој долажаше већ и

душа у подгрлац (год. 1835 и 1848), алИ хвала честитим синовима српским и ваљада некој по нагону љубави српског народа, она све то преживе, дотерујући се по потреби; иресели се 1864. год. у Н. Сад, изво.ева новерење многпх милостивих срца и дарежљивих рука те је данас и као најстарије књижевно и иросветно удружење на еловенском југу и као власница огромног имања од седам и но стотина хшвада (данас сутра биће која стотина хиљада и више) веома знаменит културни чинилац нашега народа. Историхки значај њен за српску п ])0свету и књижевност је без икаке сумње огроман а за нашу будућност у овим крајевима њеи значај је још већи. Ову истину треба да сваки члан нашега народа дубоко