Stražilovo

■43 2 Е>-

јела пред куј.у старе мреже, дајбуди да их крпи; али, за дивир чудд, иити прве иристуиаху лађи, да се укрцају, нити се друге могаху наканити да у плетиво иглу задједу, но све неигго нагађаху, пиждрећи пепрестаио у исток, као да се одоиуд нечему надају. Дјеца међутим, боса и одрта, чуиаве косе и преплаиуте чапре, утркиваху се по жалу, хучећи и бучећи — већ како само приморска „берекинчад" могу. Не потраја много, а оио номоли суице иза брда и обасја својим нламеним колутом сељачке колибе, раштркаие по обали, при самоме рубу морском, на прозорима „каштеоским" заблисташе стаклета. а морско лице, дотле равно као кристална плоча, осу се сребрнијем љустрицама и ноче да тренери и да се набире под утицајем лагана вјетрића са запада. Лађар је још само тај повјетарац чекао, па да се по обичају од краја отисне и низа саму обалу пут града заједри. Неколико се људи бијаше већ укрцало и тамо амо ио лађину крову размјестило; остали п ридолажаху , носећи скоро сваки нолешто бремепа. Указа се најзад и сеоски иоштоноша, а женскадија. још никако да се с краја макне. Гера разави једро, које бјеше смотаио и привезано уз катарку, натаче крмило,.-.за тим скочи на баш, окрете се ка женекињама, па се крупно издера: — Мичите се отоле, иогу сломиле! Зар да вас л.уди до иоћи овђе чекају, а! — Ето иас, стрико, ето! — одазваше се праље, дигавши смјеста кошарице на главе и потекавши јатимице ка пристапу. -— Шта им би јутрос, иа се оиако узлајаше? упита један од људи. — А знаш ти, гато је женска напаст, нрихватиће други: дочуле синоћ, е ће коптеша с коитићем јутрос овамо, па их стало чаврљан.е, као да господа бо' зиа откад у село не дођоше, а тамо нема ни мјесец дана како је игјор Фраието на рибање долазио. — Жене као жене, унаде њеки старкеља обријане науснице, истресујући лулу на длан: — да им човјек уста сашије, а

оие би кроз нос ироговориле. А што ћемо, ја? Није им ре ии чудити: дад је госиодии у селу, цијелом је селу добро. Бог и душа, не сјећам *;е, да је још икад мреже истегао, а да оии из комшилука, ко]и се на обали десише, иијесу свој дио добили. Жене нак, те у кући раде, вазда по штогод собом у прегачи понесу. — I>п и вигае, да је стара издагаиије руке, примјети Гера, спремајућ се, да отисне на крај даску, нреко које бијанхе истом у брод угала Анђелија Шоркова, најљеиша сеоска пура, која иошаше у град нешто зелени и котарицу смокава, ирекриту лозовином. Остале жеие, већииом ираље, бијаху већ ушле и.посједале са својим теретима, неке на крову, а неке дол.е, у самоме кориту; јер, наравна ствар, нрије треба да се изнамире л.уди, а жеиама већ како буде. Кад све би у реду, бродар одријеши уже, којим лађа бијаше уз крај иривезаиа. одјурне иогом мостић, завезе двацут веслом. да се лађа обрне к вјетру, и кад се једро поче иадимати, засједе на крму, да унравља ходом. _ Света Мапдаљина бјешс ирло д-обра је'дрилица, и кад јој чича Иво главом иравац даје, нема те вцгањске лађе, која би је у нуту претекла. Сјем тога, хрптица јој бијаше скоро остругана и сва изнова намазана, на клизаше но води, као ледењак ио мразу. Како се десетак лаката од краја одмаче, притегну Гера конопац, да једро боље носи, а лаћа се сва усијени и полети кљуном у исток, као да је иоиесогае поморске виле. Још се за који час чу граја женског ћеретања, на онда жагор иостаде слабији. и мало но мало, те га нестаде у даљини. Скоро у исти мах указа се на хоризонту, Сввтој Мандалини п5д вјетар, овећи варогаки чамац са гаатором. Дјеца на обали, која бијаху носкакала у море да се кунљу, цикнугае једиогрлипе: „Ево контегае!" и искочише махом на крај, да се облаче. Један се међу њима особито истицао са своје прљавштине. Бјеше то „Митп", дјечко од својих тринаест година, коме се ие знађаше ни отац ни мајка, но кога село бијагае носинило јога уколијевци. Мига бјеше заиста право ,.сеоско дијете".