Stražilovo

~*з 3 ен

ЈБети ра хран.аху туђи вЛп.ади и вииогради, а зими копитп.ади, лупари и шкољци,. што би дуж морске обале кунио, и гдјекоја оботпица, што би је туђијем остима аадио. Раскосман, прљав, ])азвраћених прсију, носио би увијек туђе нодерине, све крна до крпе. Кожа му се, од морске слане, блисташе, ка' обуљена. Право му је име било Никица, али га у селу сви зваху „Миш" ; то ради оне н.егове ирљавштине, малих жвркастцх очију и танка заковрчепа носића, који те некуд нодсјећаше на мншју љушку. *Миш бијаше у еелу нрави диганин; од нрироде сиабд евен свијем манама приморског „берекинчета", бјеше оп ипак добра срца и врло услужан дјечко. Кад би с мора грозила иевјера, и ред било извлачити на суво чунове; кад би требало коме дати руку, да истегпе из мора „трату" ; кад би се село иа какав тежи заједнички иосао спремало: Миш би одмах међу првпјема у помоћ притјецао, а да му не реку ни „хвада". То, наравно, кад у селу не бјеше „шјор Франета", јер кад овај с каквијем другом дође, па се у рибу да, онда је Миш за село пропао. Он тада.но ваздугн дан у двор кап.ве, да господару нрИправља врше, да му натиче мек-у на удице, растире и купи мреже, хвата осјеком козице,. тражи у пржини глиста и још које какве рибарске послове опрема. Узалуд би га.тад сеоска гамад у игру, јал' у тице мамила: њега за то вријеме не бјеше нигдје видјети. Није шала: кад се човјек из госиодске к-ујине храни и по три Фориптаче па недјељу бере, а он треба и да пешто заради. У осталом, мреже треба у вече спуштати, зором дизати, а дању сушити И уређивати, па камо вријеме за скитачииу? У тили час бејаше Миш навукао на се кошул.у, старе модре сукнене чакшире (које су, мимо обичаја, још достадобро изгледале) и натакао па главу задн.и остатак своје црвепе капице. Тим је, да богме, његова „тоалета" била готова. Сад потрча десетак корачаја узаном стазицом, те од мора нц1,ап1е ка горњијем сеоскијем 'кућама, сави једном нутањицом, скокиу још неколико нута, па се устави, заклони уста прикупљеном, шаком, и викну колико му грло ношаше:

— О-о-о Перкане! — О.ј Мишу! — одазва се из једног в : ино1рада ојак мушки глас. — Ево их 1)е долазе. — Јесу ли близу? — Прошли су Госпин Кук ; биће овђе у који час: потежи. — Ето ме, ето. И Мишов одазивач, крупан, једар момак од- својих двадееет годипа, испаде из виноградске живице, ноеећи у једној руци ћускију, а у другој дебеле ириморске папуче, које ће путем обути. Перкап Шорак, рођени брат оне исте Апђелије, што се мало час*бијаше укрцала на Светој Мандишни , служаше у госнође Бриђиде, удовице коита Инокептија Бурића (којој припадаше .вигањски ,*каштио") уједпо као двориик и као башчован. То се звање од давпих давнина у II ГоракА кући са оца на сина преиосило. Некад су ПЗрраци од те службе масну зараду угонилито док у Приморју в.'1адаше Млечић, и Бурићи служаху ренублику као сердари и- часници на дуждевим галијама; . ал' кад млетачка звијезда зађе са далматинског неба, иа се утопи у бурно море првог Француског царства, угаси се и Бурићима крсна свијећа, и као мпоги млетачки великаши спану и они земаном на сушту, и то грдно отанчалу дједовину. Остаде им, истииа, контовска титула, али шта ће им, вељаху они, „контство", кад се нема шта „контати" (бројати^? И тако тај нлемићки назив, мало ио мало, у потписивању, изоставе сасвијем. Пошл.едњи Бурић, који га се још чврсто држаше »(ал' и то више давике, но сујете ради), бјеше копте Николето, Ипокентијев отац; Ииокентије га се. пак, након 48-ме године, одртче. сасвијем, као ствари недостојне једног заповједника „народне гарде", као што сам бјеше. Што се папокои тиче „шјор Франета", задњег огранка Бурића куће, он не само да се није том титулом служио, него је, као слободњак и поморац, у својрј души чак И ирезирао. Старији ссЈ .аии зваху га онет „контићем", а. матер му „коитешом", као што бјеху из малепа навикли; али млађи свијет, Франетови вршњаци, који би се с мрнарице враћали, пе зваху га друкчије, по