Stražilovo

-чз 42 ЕЗ-

(т'с11(1\\ ). али га иије дпбио, међу тим је у годинама 1666 1667 и 1668. прешао еве степене универзитетеке те је тако већ 1669 године именован ироФесором математике баш на место свога учитеља Верова. Сад управо и почиње научни рад Њутнов. Ревностан је ироФесор био, служио је за пример; говоре да од године 1669 до 1695 дакле за двадееет и т.ест година, никад није дуже од три четир недеље ишао из Кембриџа и то само у дане школскога одмора: он је имао свагда иосла и свагда га је знао наћи. За цело тој вољи за рад, тој марљивоети, издржљивости и поетојаности има данае свет да захвали, пгго се наука носле Њутна тако јако развијала на и данас још много развија на принципима, које је Њутн изрекао. Еад га је једном запитао пријатељ му Хале, како је дошао до својих проналазака и теорија, одговорио је: „непрестаио сам о томе миелио". Године 1671 именован је чланом краљевскога друштва уЛондону, ма да још нијеничега великога створио до то доба или бар није на јавност изнео. Иошто је универзитет у Еембриџу бранио нротив краља Јакова II. који је наредио, да се једном бенедиктинском калуђеру изда степен магистра слободпих вештина а да се не мора заклети на верност и супрсматију, иа и нобеду у том питаљу против краља извојевао, изаберу га другови 1684 са незнатном већином гласова за свога посланика у парламент; у то доба се име Њутново проносило већ по целој Евроии. Еао носланик, каж.у, пије никад говорио; тек је једном приликом искао, да се затвори нрозор, да не би говорник, који је близу био, кијавицу добио. Иослапик је био до 1695. Године .1688 унознао се са гроФом ХелиФексом, који га је доцније, 1695 као канцелар државне ризнице увео у миниетарство Финанције и тек је гроФ ХелиФекс славноме Њутну могао израдити боља места и бољу плату. Доиста је чудно, да човек светског гласа и највећи научник до педесет шесте године своје није могао добити одличније место у државиој елужбипего је живео међу четири зида упиверзитетска. Ео зна, можда је то баш но пауку и по Њутнове последнике и добро било. Нитање је, бп ли се Њутн у другој којој служби одао тако науци, да у њој чудеса ствара. Немају баш потпуно (Иаста

нраво они, који замерају, што је Њутн тако дуго проФесоровати морао. У ово доба догодило се иешто, што је, ако је истина, знатно утецало на умни развитак беемртнога математичара. Њутн )е био побожан и ишао је у цркву. Еад је једнога вечера пошао у капелу, заборавио је угасити свећу, псето му, Дијамант, превали свећу, пламен ухвати и књиге те кажу, да је том ир ликом изгорело много рукоииса и бележака Њутнових. Кад се Њутн вратио, имао је шта и видети, те неки кажу, даје самовикнуо: „Дијаманте, Дијаманте, тиинезнаш, какву си ми неерећу учинио!" а други кажу, како га је то иотресло, да се разболео и неко време и иамећу померио. Више је њих расправљало о овоме и ствар није решена. Највише говори за ово једно писмо, које је Њутн 16 сентембра 1693 писао Локе-у. Париска академија изабрала јс Њутна за спољашњега члана 1699 а те годипе иредао је он проФесуру Уисгну (^УћМои). По други пут био је универзитетски посланик 1701 године но 1705 пао је на избору славно; овом ириликом се усудили на Њутна ударити два саевим обична човека. Говоре, да јс норазу овоме криво било именовање његово за витеза —ритера — Г705. Године 1703 ностао је Њутн председпиком краљевскога друштва, па је тако биран за председника но томе сваке године све до смрти евоје. Њутн је умро од камена 20 (31) марта 1 .727 године у Ееисингтну (КепБШ^оп) код Лондона и сахрањен је у Вестминетерској онатији но налогу краља Ђорђа. Сродпици су му, јер се Њутн никад пије женио, 1731 године нодигли красаи спомсник на најлепшем месту у Вестминстерској опатији, где вечити санак бораве 'још миоги славни л.уди. На надгробном спомсиику изрезано је све, у чему је Њутн стекао заслуге, и завршетак гласи: зМ §гаМеп1иг тогћа1ев, Ме пииинкрн 1 ех4Шв«е ћиташ ^епет с!еси8. Године 1755 метнута му је статуа у великој школи у Кембриџу, где на постољу, стоји: (ри ^епш ћитапит т^ето вирегауИ. Трећи спомеиик је дигнут 1858 у Греитаму. Три су сноменика нодигнута најславнијем човеку међу најславнијима, но ти сиоменици не !-е га никад толико сачувати од заборава, колико истине, које је оп изрекао и које се у школама и у науци иресађују са колена на колено а све спомињући име њутново. ће се) Ст. Милованов