Stražilovo

-<з 4В

СЛУЖБЕНО ДОПИСИВАЊЕ ПЛИНИЈА МЛАЂЕГ И ТРАЈАНА (Из нештажпаног дјела: Плиније жлађи и љегово доба. Сврха првога л иочетак другог столећа по Исусу) (Скршетак) " 14 Како се види, у писмима овакова са

ише се Је пута претресло питање, како је то могло бити; држи се, да је Плиније нослан у Витинију са изванредном неком мисијом, али да је искл.учпво у важнијим случајевима смио искати царево мнијење (како што ће касније 1ибо у Марка Аврелија); али се то није доказало, тим мање, што та његова „изванредна" мисија није никад у дописивању споменута. ЈГа све да и јесте (јер трагове такову носданству можемо можда наћи у писму, гд ( }е јавва, како ће уредити финанцијално ста н.е града Апамеје) 13 , онетни.је вјероватно да се све оне незнатне маленкости, којима досафу.је Трајану, слажу и имају какову везу са особитим задатком, који му је иовјерен. Да су нам сачувата и допиеивања међу царем и осталим намјесницима, нитање би се може бити расправило; али по споменицима, који су нам преостали, не можемо друго закључити, него Да су провпнције и градови, ма који били, у свему зависни од Рима. Истина је, да Плиније прећерује своју идеју о царској моћи, али не знамо, је ли то Трајану било жао. У њихову службеном донисивању, уз остало што смо већ навели, вриједи даистакнемо п разна честитања, што је наш писац слао цару, у своје име, у име војске и цијеле нровинције. Ншпта се не мијен.а у свијету, а што се даиас ради, кад је глави државе имендан или рођендан, то се је радило и ирије осамнаест вијекова: официјозна је форма нотпуно једнака данашњој. „Гбсподару — поручује наш писац цару — ја и становници ове земље свечано смо се завјетовали боговима за твоје здравље г о којему виси срећа цијеле државе, на смо им се и молили, да нам се зав.јет увијек иснуни и увијек да га можемо ноновити". А Трајан њему: „Ви сте се молили вшињим боговима за моје здравље, а ја сам то све, мој драги Секунде, из твога нисма с великим задовол.ством 13 Ерад! X. 60.

разумио држаја разлика са даном данашњим лежи само у броју богова. У опће цар, кад захваљује на честитаљу, понавља што му намјесник поручује, па завршује говорећи да то све радо чује. Такових нисама има и ириликом кад се навршује година, како -је цар ступио на владу, или, како Плиније каже, како је својим доласком спасао државу, 15 па, опет нриликом његова рођења и т. д. А ми, што знамо нашег вриједног писца, можемо лако себи представити, какр је жељно очекивао дан, да се моли за свог љубљеног госнодара; мп га готово видимо гдје достојанствено (Е;ако је он сам знао) ступа међу народ, а за њим остали чиновници и војска, и гдје диже руке у небо, заклињући богове да сачувају врлега цара од свакога зла, а на већу корист свему свијету. Али има једно нисмо, писмо за цијело најважније у цијелбј збирци, које је дало повода небројеним раснравама, а то је писмо, гдје Илиније нита Трајана, шта ће и како ће ноступати са кршћанима у Витиннји. То је први случај, гдје римски један нисац обраћа своју нажњу на вјеру, која ће преобразити вас старински друштвени ред. Познато је, како су први кршћани мало кад или скоро никад сцОменути у дјелима из онога времена; шта више на лрви мах требало би да се чудимо томе немару; али историја нас учи да свијет ријетко кад примјећује сувремене почетке вјерских или иолитичких промјена. Рим се је с њима или шалио или ругао — није их држао достојне озбиљна проматрања. Писци оне доби измијењивали су често кршћане са јеврејима, или се на, њих нијесу ни осврћали, јер ,је усхићени иозив апостола дпзао вјернике из најнижих слојева друштва, а Рим такове људе није ни мрзио нити је на њих исовао : ои их је просто презирао. 14 Ерм1. X. 89. 15 Ер1а1 X. 103. Јосип Бврса,