Stražilovo

чз 316

иости. Место њега чинили су то други. Одиста му се молили као богу а бојали га се као ђавола. Руска царица-мати није хтела да иусти свога сина у Ерфурт, јер се згрозила, .кад је номислила, да га Корзиканац без мн^га околишења може смакнути. Убици војводе од Ангијена импутирало се евашта. Такав страх је савио леђа и владарима у рајиском савезу, такав страх је и најстарије крунисане главе у нрашииу бацио нред тог новог човека, који је као вихор дојурио био у јевропски концерат. У Ерфурту, у дочекалишту тога силгтика, свако су јутро у онкладу нузили владаоци те се Тал,ран, који је бар много држао на сиољашњи пристој, ма да му достојанство кукавпог човечанства није баш бог зпа како лежало на срцу, морао зачудити, како јји се све могли понизити опи мали великаши. Како он каже, то је већ нревазилазило сваку меру. У Ерфурту су краљеви сами понижавали краљевство и проигравали поштовање свега света. Три пут се ударило у бубњеве, кад се једаи од оба цара провезао крај позоришта, а једап пут, кад је то био који крал>. По који пут је Француска гренадирска стража и у овом случају ударила у бубањ и по други нут, но одмах би оФицир викиуо: „Доста, то је само крал.!" IIа инак је иећ тада ношло натрашке корзиканском рушиоцу и осниваоцу преетола. Трагична му је кривица била неситост а у ту је кривицу запао био већ до грла. Најпре је хтео да норуши сваки нресто Бурбоиаца, па опда у опште иије хтео да трпи иикаквих владара више у Јевропи, осим оиих по милости Наполеоновој, најзад је стао сневати о свету, у ктјем на сваком престолу седи но један члан п.егове својте. Тако створи краљем свога брата ЈосиФа, свога брата Лу.ја, свога брата Јеронима. Обично је говорио, да краљеве „наименује". Наименовао је краљеве, као што се наименују чииовиици, и сматрао их је као такве, као отпусљиве чиновнике, који ваља да слушају, ииаче ће их збацити. РСад је једаред улазио у иеку малу пшанску варопг, читао је на славолуку ово: „Ко краљеве намешта и скида, стоји иад краљевима". То је било ула-

гивање које му је пајвише уху годило. У срећи је био несит. Кад је пошао у Ерфурт, у нотаји је смерао да уништи нра стару хансбуршку моиархију. Као за што да буде тешко, разбити Аустрију, кад је већ ио-шло за руком, срушити Пруску у боју код Јеие? У овај се бој није био унустио без тајпе стрепње; Фридриха Великог још нису били заборавили у Фраицуској, ратна слава пруске војске још је била иеновређена. Но цар је дошао и иобедио, а сад за тих срфуртских дана ириредили су њему у част велик лов баш па бојишту код Јене, Ј'де ,је на две го1'ине ире тога иогипуло толико иемачких сипака. Обеспије човек пије могао изазвати завист богова. Тал.раи је био једаи од нрвих, ако не баш и ирви, који је осетио, да тако беспримерна срећа ие може трајати вечпо. Већ иосле тилситског мира затражио је да буде отпуштен — први иацов, који је утекао са лађе. И Наиолеона сама стале су почесто мучити зле слутње. С краљевима и крал.евииама умео је брзо да буде готов, био је доста јак да уништи силие војске, по на развалииама света, који је он разорио, дизало се пешто, јито није могао да схвати, што пије могао да иокори, а то је бно пацијонални дух. Још га је у Шиањолској позпао а сад је и у Немачкој осетио дах те ЈЈевидљиве силе. Данас се зна из једног иисма Волтманова (боеШе - Јаћгћисћ, Јнеста свеска), да је Гете баш тада мислио да све одличие иредставиике немачког душевног живота сазове на збор у Вајмар. Конгрес нротив конгреса, Вајмар нротив Ерфурта. Овде су већале крунисаие главе, онде је ваљало да се састану владари уметиости и кишжевиости Тај се плаи иије остварио, али намера већ доказује, да се ночео будити иемачки иацијонални дух. Са тим је духом гледао Наполеон да до1,е у додир, а Ерфурт му је дао ирилике иа то. Можда је било но његовој иарочитој жељи, што је саксоиско-вајмарски војвода Гета и Вилапда иозвао у Ерфурт. Оба су песника са свим леио ириетајали у свиту немачког владара, ма да се ту ицаче чула само најстарија Феудална имена. Гете јс 29 септембра стигао у Ерфурт а већ је