Stražilovo

-га 817 а-

капда 1 октобра био на леперу у <1>рапцускога цара. Оутрадан га је Нанолеоп иареком иозвао. Што се та два еуверепа разговарали, владар иа престолу и владар од ума и духа, о томе Таљранови мемоари говоре ирилично другачије, по што је до сад аабележено. Тал.раи уверава, да јеово права истииа што ои каже. Ои је Гета иснратио, да га зове па ручак, иа опдаје код куће нео разговор паписао од речи до ])ечи. Таљран, који је иначе био само за високу и највшиу нолитику. записује разговор међу царем н иемачким неспиком! То је ио себи већзиак, да му се та ствар чинила важна, чак политички важна Гете еам за чудо није иикад хтео много да ириноведа о том састанку и тек се пред смрт дао навести, да иаиише евоје успомене на тај састанак. НГто је занисао, ма да је кратко и само као пацрт, доказује, ,да му је и носле десетипа годииа све још било живо у души. Улази иред цара. Овај седи крај велнка округла стола и доручкује, у једиом куту Тал.рап, у другом Дари. Цар даде знак неспику, да ириђе бли;ке. Гете се приближи, поклопи се иа стаие мирио, без театралпа поноса, у својој једноставној песлшчкој величиии, и епољашње узорита појава. Цар га гледа дуже времепа. Да ли наједаред осетн, да у Немачкој има још сила осим оие, коју је он сломио ? Да ли се задиви природном достојанству тога човека, који са свим одудара од ирегибљивих дворана? Доста то, оп му се јави онако, како је то већ забележеио у историји немачке кп.ижсвпости: Уоиз е1ез ип ћотте! За тим кажу да је отиустио Гета а рекао онима око себе: УоПа ип ћотте! Та два усклика су као оквир целу разговору. У Тал.раиовим мемоарима нема пи једпог пи другог. У Тал.рапа разговор почип.е свакидашп .ом Фразом царевом: „Господине Гете, ја се веома радујем што вас видим!" а паставл.а се овим Гетовим комцлиментом: „Ја видим да цар уз нут опажа и најиезнатније ствари". Тако се нричало у Тил.еријама. Но вероватпије ће бити опо Гетово Уоив е1ез ип ћотте! Усклпк је тај и сувише карактеристичап и сувише јединствен, а да га је ико могао измислити. Те су речи свакако биле изречеие. Тал.рап се

сваки час л.ути па улизиван.е владара: у Ер<г>урту, вели, није видео ни једпог човека, „који би с нлеменитим иристојем иогладио био лаву гриву". Тог човека, тог једииог човека вал.ало ,је тражити међу иеспицпма. После овога увода пита цар свога госта, колико му је година. „Шездесет". 0 го дину даиа нрави се старији. Ско])о иа дан је од цара старији за двадесет година. Гете је рођен августа 1749, Наполеоп је рођен августа 1769. Онда разговор, но Гету, преће одмах на књижевност, пајнре па Вертера, кога је Наполеои „скроз и скроз био нроучно". Зна се, да га је у Мисир био иоиео Хвалио се, да га је седам иуга прочитао а иеснику је означио једно место, које му се чнпило пенриродно. Које месго ? Гете је уживао да затаји то место а радознала запиткивала радо је једио одговором: „Погодите!" Од тајпога саветника Милера дознало се носле, да се Нанолеону „то. што су смешани мотиви увређепа частол.убл.а са мотивима страспе л.убави" чипило неприродно а Гете је смешећп се давао Милеру за право. Још важније је опо, што цар рече за Француску трагедију, а он је „Фрапцуску нозорницу посматрао са највећом пажн.ом, као какав криминалан судија". Ошииуо је том приликом суђајску трагедију. Шта то сад човск хоће са судбином? „Политика је судбина". За све то ништа пе знају Таљранови мемоари, ио тим још није речено, да ти мемоари допосе само пеистипу о састанку Гетову с Нанолеоном. Кад се изостави оно, што је певероватно, попуњавају ти мемоари слику. По Тал.раиу разговор одмах носле нрвог поздрава прелази иа Шилера, од кога цар вели да је читао само тридесетгодишњи рат : а у том, вели, може човек иајвише паћи грађе за булварске драме. Гете речито брани своје велике земљаке : Шилера, Лесиига, Вилапда. Разговор ирелази оида иа ТћеаГге ГгапуаЈв, чије су нрве сиаге биле позване у Ерфурт, на Фрапцуске жалоспе игре, иа Француска три једииства, па Гетово обрађивање Фраицуских трагедија. Мало опда залутају у политику. „Је ли ваш иарод срећап?" — „Миого се нада." На онда опет опаске о позоришту, о