Stražilovo

В А С I I. !. и $ Е В 0 Т I С II 3

в) Трећи тип љубавних болести највише шкоди друштву. Двоје се љубе и узели би се. Наједаред долази боља »партија« а она би морала да пође за недрагог, но... полуди. Родитељи се препадају, јер не знају узрока болести. У јасним моментима спомиње она његово име; родитељи ч ују, да је љубав узрок; моле је и преклињу: Узмите се! . . . Дођи к себи! . . . и она опет добија прву памет . . . срећа је готова! . . . Не испуњава ли се пак срећа, она скаче у бунар, он се убија или дође ма каква друга катастрофа. Но време фабула је прошло и свет захтева цртање озбиљних узрока у друштву живота и у расплету друштвених свеза. Јафонтенове и Доситијеве басне бар су скроз измишљене те лепо не сметају ником, али приноветке такве су баш штетпе по образовање људско. Тај гип манијакални или меланхолични у иравом смислу прилепчив је, јер један иример изазива други. Зло се даље шири но добро; зло се већ уврежило у свету и ми видимо, где после приповедача, који то лепше умеју искитити, репортери по новинама сваким даном све више доносе дуге белешке о самоубицама, о полуделима, а за узрок наводе несретну љубав. То заљубљен свет сваки дан чита и у нежности својој уздише за бедним жртвама несретне љубави. Али наука судске медицине изриче строг суд над таквим и репортерима и приповеткама, те вели да су баш оне криве, или да су боље рећи иесници такве болесне љубави (као оио и Вертер и Бајрн) криви свему 1том светском чуду и покору, јер својом дреком — а много их на жалост има — разбуђују идејале такве љубави још од рана детинства, да се сваки одмах несрећан осећа у љубави и да му са првог жутокљуног неуспеха ваља скочити у хладно Дунаво или сјурити куглу у чело, да би сав нежни и иоштени свет, читајући нотицу и чујући о несретној љубави, за њим заплакао! . . . Ако ико, родитељи, мислим, да ће ме разумети моћи! Али гата вреде писмене опоруке свету и сви тужни оироштаји са родитељима кад хладна судска медицина изводи баш из тих писама закључак, да

су сви ти јунаци шенули памећу — ег§о, да су им лепо искићене приче болесних песника мало по мало заврнуле мозак! . . . Но у обрану и таких писаца, а да баш много себи не уображавају, да су својим делима чуда починили, морамо науци за истину рећи, да они нису познали своје јунаке и да су то од порекла будале, јер у здравом од рођења духу и телу нису они ништа у сгању својим причама произвести до само за неко време главобољу и мрзовољу. Статистика полуделих и самоубица из љубави доказује, да те силне приче или несретна љубав сама без прича може поспешити трагичан свршетак само у јунака слабих живаца и рђава васпитања, а понајвише опет код дегенерисаног потомства, где се радо дугаевне и живчане болести одомаћиле и код особа дегенерисапих кроз свој неморал. Шат и ова примедба не буде коме на одмет! Уз то јадне репортере и песнике много иута луде вуку за нос, јер они све лудама верују, гато ови трабуњају. Љубав игра велику улогу у дугаевном животу човекову, као и други афекти, али меру њихову знаде медицина и рачуна према томе с њима, али је исто тако увидела, да бага они мужеви, који се по луд ницама са љубоморе на своје жене туже, да су им неверне, нису дошли у лудницу због бога Амора, него због бога Баха. Једна од константних т. зв. фикс-идеја у с1еПгшт-у Јгетеп« јесте еротично бојадисана, невера жена, а те су жене баш узори честитости и поштења. (Гл. Хофмана и Крафт-Ебинга Психијатрију.) И ма да је страшно и јадно — што рече Шилер гледати човека у лудилу, морамо ипак бити објективни и не смемо одмах за сваким сузе пролевати. А директан узрок лудилу у здраву телу не може бити љубав. Као и другој опасној телесној болести, здраво тело одолеће и љубавној болести. Колико је њих сретно у љубави? Подлегне ли, не ће заисга подлећи у облику смрти или лудила, као што и здраво тело не ће одмах пасти у сушицу услед лаке прехладе. У здраву телу превалира воља за живот, јачина