Student

рго et contra

sa studentskih galerija

ЏОН ПЕТРИК И ИЗВОР СРЕЋЕ Београдска комедија: Чајџиница на август овcкoj месечини

Г ЛУПОСТ је одвајкада била експанзивна зато •* што је често праћена субјективним осећањем Шдовољства. Добри глупак хоће da приволи околину na понашање равно своме; зли глупак сурово кажњаea оне који не живе као и он. Данас, када су средства пропаганде застрашујући развијена, глупост и заглупљивање су систематски и претстављају велику бригу човечанства. Амерички званични глупак живи у изобиљу и углавном доброћудно хоће да усрећава. Док интелектуалци новога света, od Хенри Џемса наовамо, све чешће беже у Европу, сажаљења epedu јенки филистар хваста се америчким наченом живота. И заиста, у тој земљи запрепашћујућих поједностављења, где није ништа лакше него cee оквалификовати и прет ставити словом или бројем (у Калифорнији има неколико хиљада „генијалне“ деце), постоје, као што у „Ридерс Дајџесту постоје савети како da се буде индивидуално срећан, рецепти за општу срећу читавих народа. Упорно административно и јавно баратање тананим стварима које измичу таквом поступку, карактеристично за позитивни амерички дух, пало је романописцу Шнајдеру и драматизатору Петрику највише уочи у војсци која је одувек била средина где је глупост система била довођена до апсурда. Они тај дечачки менталитет нису сукобили с некол културнијом средином eeh су претставили како се он раствара, топи и криви у једпој примитивној заједници, незараженој жеђу за крупним стицањем, лишеној сложенијих људских осећања и односа, али и лицемерности. Генералштабни план „Би и који треба да уведе америчку демократију међу становнике Окинаве чудесно nponada у шеретлуку припростих људи навиклих на освајаче добро и злонамерне да уводе нешто ново. Претставници богате али сурогатске америке поколебани су V сусрету с Истоком који рафинираније живи и греши. Петрик није npaeuo бурну, експлозивну комедију: он се најрадије задржавао на благо потсмешљивом сликању обеју група. Кроз мноштво појединости распоређених у прилично тромом збивању та се слика ствара не штедећи ни оне који тврде да мана нема као ни оне који их с.иатрају врло природном појавом. Тако је овај комад више успела хумористична слика средина и типова него што је комедиографски званичну америчку глупост. Марк о Фот е з је осетио праву вредност бела и настојао је највише да оствари штимунг макар и жртвујући допадљивост вица. То је био леп начин да публика београдске комедије схвати да има добре комедије и без умирања од смеха. Па ипак, још увек се види да Фотез није врсни редитељ комедија: у његовим претставама недостаје увек нека немерљива, анализи непоблржна супстанца коју уноси сценски стваралац с истинским смислом за хумор. Међу глумцима који су стајали на расположењу тешко се могао чзвршити избор. Ђокица Милаковић, свакако најискуснији и најсигурнији глумац анеамбла, дао је Сакинија, тога рођака Давида Штрбца, у стилу својих већ познатих националних шерета. Улога је била допадљива и ако текст има још финијих оштроуметност од оних које смо осетили. Мић а Тат ић кроз чију игру зрачи нека наша доброта није бгЛч ни темперамент ни прилика за капетана Физбија. Снала.жење, иако окретно. само је сналажење. Пуковник Перди Драгутина Добричанина био је крут, једноличан и необогаћен детаљима. Можда је то била свесна замисао. Милан Срдоч је имао за задатак да распрши једну у савременој Америци митолошку личност: психијатра кога тамо сматрају свемогућим крпиоцем духа. По спољашности неверовптно прикладан, он је то учинио помало хладно Влади мир Меда р као Олдриџ деловао је највише као Американаи То је била умерено . укусно одиграна улога. Група урођеника била је динамична и в ешто распоређена no плиткој позорнипм. Истицао се Ми л а н Живо e и ћ.

В. Д ИМИТРИЈЕВИТ,

БРАНКА ПАНТЕЛИЋ KAO ЛОТОС ЦВЕТ

KULTURA i UMETNOST

БОРИС АНАСТАСИЈЕВИЋ СКУЛПТУРА-ГРАФИКА

Конвенциогаално познанство убрзо се претворило у спонтан пријатељски разговор. Борис Анастасијевић по оцу Југословен, рођен је у Француској. У Југославију је дошао 1953 године са жељом да упозна земљу чије инстинкте вероватно носи. Почео је као и безброј других дбласком у Париз. Париз je требао да потврди или дем!антује и.егове интимне слутње. Боље речено дошао је у Париз, а не почео. Почетак је још био нвизвестан, а почети био је диљ његовог доласка. Данима је обилазио и разгледао атељеа париских склуптора. Међу последњим атеље Осипа Заткина. Понудио се да као модел craтира а примљен је за ученика. Питао сам га. . . „Заткин ми се поред својих уметничких квалитета, допао и као човек, педагог. Био сам један од ученика, а касније шеф атељеа радионице у којој је радило неколико младих уметника. Заткин је не само дозвољавао нето и захтевао наш индивидуални израз извлачеђи из својмх ученика вредно сти које они често ни сами нису слутили. Међутим, и ггротив своје воље, имао је извесних утицај«. Кад кажем утицаја, онда мислим на слич ности у томе, што смо заједнички одбацили извесне погледе да би поипли сваки својим ттутем. Али суштина коју смо нашли иије иста.“ Анасгасијевиђ доласком у Југославију почиње један период у ко ме жели да скулпторски фиксира мотиве и атмосферу нашег амбијента. Шегова прва изложба je резиме париског ствараша и наговештај оног што је почео да тражи. Зато је можда и деловала мало хетерогено. „Катедрала" на тој изложби претставља почетак уметниковог „југословенског стварања“. Она му је указала на богат ство и шаролику игру светлости и сенке нашег поднебља. Ова пролећна изложба претставља захват у то поднебље и његов фолклор са свим шеговим особеностима. Борис Анастасијевиђ уметник је вредне потенције и особите наклоности за анималистичке облике. Он Је одбацио академска схватања да би ЈедноставниЈе изразио суштину не потпуном негацијом природких облика али ни њиховом копијом. О ЈедноЈ интересантној композицији маеа међусобних односа, говоре шегове скулптуре „Босанска", „Песма. . .“ Ту су и димије и хармоника и Јелече снагом покрета сударени и ухваћени у светлу Једног тананог трена. Ритам кола и звуци хармонике допиру до нас. У анималистици као да Је постигао већи домет. Редукцијом Је одбацио многе детаље, а задржао оно што Је траЈниЈа вредност, ка-

рактер. Његов „Лабуд" делује као поетски израз елеганције. хармоније ритма анлмалне грације. Графика је обележена истим схваташима, и игра је светлости и сене црнога и боје топова, полутомова. Највише нас обузима темом „Мучен“ (гипс) где ое калеидоскопском разноликошћу измењују

ефекти светло-тамног доприиосећи општем штимунгу нама добро познатог ocehaja језе. Изложба у целини снажније говори оним делом где је више веза.на за реално. Но, оно што је важније, обећава веће уметничке резултате

Огњ*н ВУКЕЛИЋ

КЊИЖЕВНА НЕДЕЉА

Књижевна ревија студената свет ске књижевности наводи да се пише о једмом феномену који нас стално, овлашно некако за рукав нашег слободн'--’ времена, хвата и зауставља. Д»- , о поезији. У четрдесетпетиди* чули смо серију љубавних шапата, досетки, жалости. Чули смо љубавне „тужуровке" (увек она и увек он). Али, у свему томе мије било једне битне егзалтације и једне речи која би расла и израсла. Не ради се овде о једноличмости, н»е нема. Не ради се ни о угледању, оно је нечитко. Али нема отпора према слабости својих речи, нема снаге да се „стаме на грло сопственој песми". Отуда би требало да почетништво чешће скакуће на прагу самооцене. Међутим, суморни • закључак не чекајте. Било је стихова које смо оберучке гтримили. Романтизам Б. Вуковића био је неотпоран понекад, али светлуцав, росан. М. Милиновић (Правни факултет) почео је стихом: „Све су кафане шарене лађе,“ покушао је да пође у једну разноврспост која више не стрји под знаком почетништва. Мирјана Вукмировић: „Море, коначиште абескраја" рецитовала је блиставо своје. Једна женствена гордост, која није подстанар зеленог вилајета Десамка Максимовић, умела је да наниже и да прЈТсвоји реч. М. Павловић почео је игром речи: „Једном смо били слични по мечем“. Он се служи једним по'нављањем које звучи и које није монтажа. Али ту су се стекли неки утицаји због којих се смањује слушно поверење читаоца. „Оставити те очи* била је прва порука Петр<а Пајића који, одлазећи из празнине ентеријера, уме да нађее скитнички сан и доброту супротног: доброту повратка себи. „Уморне су брезе од трептаја," била је прва и праосновна лирска белешка Љиљанее Илиђ. Благи ерот ски вал улива се у ове песме и оне отварају наду за Једну ваљану лтгрику. Стихове су даље читали Стева НесторовиК, Светлан-з Лилер', Радослав Чукиђ, (Технички факултет) Бранко Јовановић, а две новелете, ’два лирска медаљона са мајушним садржајем прочитао је М. Миловановић. А онда je дошао један сумории тренутак, једна мучка негација Душана Војводића. који је повео дискусију у стилу бегејске пијаце. Он је говорио изван сваког књижевног реда и кривохворио стихове,» Овакве дискусије са комендија-

шким одјеком, већ многих мсссци сметају да се поведе један другар ски конструктивни разговор. Војводић, „негује* неку врсту „књижевног дасованства". Обичај му je да први устане и све почупа и посатире, а онда брзо иапушта скуп. Оваква хаотична атмосфера (Војводићу су „у знак дивљења“ и својих песничких чардака захва лили неки случајни гости овог састанка) ружио је огледало и ствар на опомена интелектуалној младости нашег факултета која биу требало да буде вреднија и пажљивија на овим вечерима.

М. МИРКОВИЋ

ИЗ УМЕТИОСТИ ПРЛИ*IИIБНИХ НАРОДА

ЖЕРАР ФИЛИП НА ПРЕТСТАВИ ФИЛМА „ЦРВЕНИ И ЦРНИ" ЗА БЕОГРАДСКЕ СТУДЕНТЕ

Данас у 9 часова пре подне у биоскопу „Козара“ одржаће се претстава француског филма, „Црвсни и црни“ рађепом по истоименом Стендаловом роману. Уводно предавање одржаће носилац главне улоге Жерар Филип. У среду 13 о. м. секција за права човека при Клубу за Уједињене нације Београдског универзитета, одржаће свој први радни састанак са темама: Први документи о правима човека и О америчкој декларацији од 1776 године.

ЕПИГРАМИ

ДВЕ ВРСТЕ ПИСАЦА Пред вратима прво клече пудлице што су дуго гледале са улице. Онда дођу почетници-боксери од ших цела редакција трепери. МЛАДИ КРИТИЧАРИ Код песника позајмио „лову“: хвалиће му сутра збирку нову. Ал ако му не пружи пикавце преврнуће све песме наглавце.