Učitelj

164

оба су, као што смо видели, Феничан- | једној и у другој азбуци К

ске речи.

Било би досадно а и излишно, кад бисмо и даље пратали судбину азбуке, пошто је већ једном стала чврстом ногом на јевропеско земљиште. Форме (а понекад и значење) знакова понајлак су се мењале а неке подлегале особитим модификацијама у равним деловима грчког света. Само кад погледамо на Форме слова, моћи ћемо, и без бозна какве праксе, одмах разабрати, којој специјалној грани грчке расе припада натпис неки.

Као год пре њих Феничани, и Грци су исплатили добивено доброчинетво, тиме што су ширили азбуку међу нације још дубље на западу. Грчке колоније у Сицилији и Јужној Италији, махом дорског порекла, донеше собом дорску азбуку и тако су урођеници _ Јужне Италије, кад су прво почели писати, употребљавали дорску азбуву својих грчких суседа. Отуда су Латини, и по њима западни Јевропљани, додали слову К један реп, којега нема у старој Феничанској азбуци; одавде су ти исти Јевропљани преко Римљана наследилл слово (), које се изгубило у свима грчким азбукама осим дорске. Етрусци, тајанствени онај народ северне Италије, који је силно утицао на зачету дивилизацију Рима, извештише се опет градити и шарати вазе од атинских лончара, па како су ти последњи имали обичај да на својим рукотворинама вајају богове и ироје и имена надпишу, то Етрусци у исти мах науче старо-атичку или јонску азбуку. Треба нам само споредити азбуку Етрурије и Атине, па ћемо се уверити о тој чињеници. Н. пр, и у |

се озна" чава безрепим Р;и у једној и у другој заман ћемо тражити (О, а од два разна знака, која су некад означавала, си к, сливена су у један. Азбуке могу, као и речи кад их питаш како ваља, приповедати и своју историју и историју народа, који се њима служио.

Азбуке западне Јевропе постале су директно од римске азбуке. Јевропска, почетна писмена истоветна су с писменима, која се налазе изрезана на споменицима Вечите Вароши, и ми можемо уз помоћ савремених докумената ићи за поступним менама, које су та почетна писмена претвориле у мање типове штампаних или рукописних писмена. Тако је А постало (а, а на једној страни, и д, а, на другој, ађ и ђ може се пратити назад до В кроз стадије К, к, и Б.

Но кад се од једне азбуке узимало нешто у другу азбуку или кад се једна изводила од друге, имала се увек савладати једна велика тешкоћа. Ни код два народа није изговор сасвим исти; напротив може се, у опште говорећи, рећи, да је врло различан. ( тога се неће гласови, које један народ сједини са словима азбуке, свакад слагати с гласовима, које други један народ сједини с истим словима. После, десиће се, да у једном језиву никако и нема неких гласова, који су у другом врло обични. Зато, позајмити 48буку није било само пренети је; ваљало ју је прилагодити, исто као што је духу енглеског изговора прилагођен изговор Францеских речи, н. пр. Раге и МагзеШез. Нови гласови морали су се придавати старим словима, нова слова морала су се ивналазити или према старима,

Ја сва +