Učitelj

ПО

градити, а неких старих писмена је сасвим нестало. Међу тим се није често дешавало, да се нека азбука прими и примени научно, како би бар приближно изражавала све самосвојне гласовне мене језика позајмникова. У опште, примењивало се грубо и на двоје на троје, и они, који су то чинили, били су задовољни, ако се изговор речи, написаних том азбуком, даде разабрати. У неког неписменог народа или неке ргсе, која се дотле служила друговачијим начином писања, азбука, често није увођена савесно и с размишљањем. Многе западно-јевропске азбуке понајлав су постале оно што су данас, лаганим дејством силе времена и оконости и низом појединачких огледа на поправци. Н. пр. ми не можемо позитивно казати, да је, рецимо, енглеска азбука узајмљена, и примењена макар у оном смислу, у којем се узајима и примењује, кад ваља преставити гласове којег полинесискот дијалекта. Од оног доба одкако је под именом англосаске азбуке уведена у Енглеску, она се непрестано, а лагано и једва приметно мењала и развијала; и да је тако потрајало, би се дошло до згодног оруђа за означавање и записивање енглеских речи. Овако, на несрећу пре близу +00 година изнађе се штампарска вештина и то развијање стаде. Јер услови штампања, сљереотипираше азбуку и ортографију оног времена са свима њеним непотпуностима, и, још више, фиксираше изговор речи, које онај правопис покушаваше да символише. Али се језик и његов изговор мора сваке генерације мењати, шта не радили штампари и педанте, да га стегну у тесан огртач. Напрегнимо само наше уши, па ћемо

165

опазити, да се и сада изговор образована Енглеза, истина лагано, али посигурно почиње мењати. Докле год један језик живи, он мора расти и мењати се, као живи организам, и док наши школници не припознаду тај акт, наша деца неће никад појмити праве природе језика, којим говоре, нити граматике, којој их уче. Зато, има ли ишта луђе, него покушавати мумифицирати изумрлу фазу изговора! Енглески правопис је тако постао ред одвољних загонетака, збирка дивљих спекулација и етимологија једног донаучног доба ићудљивог нагађања незналачких штампара. Он није скоро ни за шта друго, до да нам накази језик, отежава васпитање и вуче за собом лажне етимоло гије. Ми пишемо слова, а не знамо за, што: тако је прописано у реченицма, па се ваља!..

Кратка скица историје писма, коју смо сад прелетели, показала нам је на мету, којој писмо ваља да тежи; на крајњу мету, где ће се завршити напори минулих векова. Писмо ваља да јасно, лако и колико се већма може тачно преставља индивидуални звук речи; не чини ли то, знак је да није много одмакло од оног детињег раста,

у којем смо га гледали како се бори

и отима. Сваки главни глас у једном језику, ваља да има свој знак, који је само за то, да њега означава, а сваки знак треба за означава један глас и само тај глас. Докле год ми не узимамо азбуку, која те услове испуњава, све дотле ће наша система писма бити непотпуна и нејасна, а дивилизација у том погледу слабија или нижа од цивилизације старих Хиндуса. Азбука, која

„допушта да се глас е изрази на три-