Učitelj

100 У нитеЕ љЉ

своја права, и историја нам показује, — код деспота које њихово и туђе мишљење уздиже изнад сваког закона, — да их увек чува.

Патологија ће нам показати да се тај облик радљивости повећава кад воља слаби, и да остаје сталан кад она ишчезне. Међутим он ипак означава извесан напредак према првобитном периоду, јер обележава почетак индивидуалности. На заједничкој основи специфичне радљивости жеље оцртавају неодређено индивидуални карактер; на њима се огледа начин реаговања појединог организма.

Чим једна извесна количина искуства створи могућност да се јави разум, јавља се и један нов начин радљивости, за коју је најприличнији назив идео-моторна, пошто су преставе узроци покретима. Осим тога она показује претежно сроство са рефлексима, будући су само један савршени ступањ њихов.

Како може мисао да произведе покрет» То је питање које је јако бунило стару психоло“ију, но које постаје просто, кад се чињенице посматрају у њиховој правој природи. Данас је опште позната истина у физиологији мозга, да анатомска настава свих наших душевних ствари садржи у исто време моторне и сензитивне елементе. Нећу се задржавати на томе питању, које је потанко расправљено на другом месту: и које би нас удаљило од предмета. Да напоменем само да наше перцепције, а нарочито оне најглавније — чула вида и пипања, — садрже као саставне елементе покрете ока или удова, и да покрет мора играти исту улогу кад гледамо какав предмет у мислима, ако је он битни елеменат кад посматрамо предмет у стварности. Преставе и мисли, чак и оне апстрактне, претпостављају један анатомски супстрат, у коме су заступљени и покрети у некој извесној мери.

Могло би се истина рећи, посматрајући ово питање из ближе, да треба разликовати две врсте: једне који служе да се створи стање свести, и друге који служе да се оно истроши; једне унутрашње, и друге спољашње. Престава о кугли, на“пример, постаје од утисака површине и нарочитих распореда мишића; али су ови последњи резултат мишићне осећајности, и као такви више су осећаји покрета, него покрети у правом смислу, више су елементи који сачињавају нашу преставу, него начин на који се она испољава.

При свем том овај тесан однос, који физиологија поставља између мисли и покрета, допушта нам да увидимо како једно про-

' Кеоце рћиозооћ див, октобар 1879. р. 371. и следеће.

па